Kredit za opštenje

Za ovu priliku pomenuću samo ovo – nazove me na mobilni da mi nešto važno predloži, kažem razmisliću, pa ćemo se čuti. Posle ga zovem, ne javlja se. Nekom prilikom pošalje mi SMS, odgovorim, nema uzvrata.

E, da se odmah ogradim, nije on jedini, takvih je sve više, o institucijama bankama itd. da i ne govorim – hoće da komuniciraju ali – jednostrano. Ovaj je, ipak, bio vrh. Jednom mi je na Viber poslao neke slike u vezi s tim poslom. Odgovorim, on ne odgovara. Ulučim priliku da mi objasni, kaže – štedi. Šta štediš kad je besplatno!? Pa, bateriju. Smejao sam se u sebi, a znam da je bilo za suze, za tugu. U svakom smislu, materijalnom, psihološkom, socijalnom…

S druge strane, njegova tadašnja prijateljica, a u istom poslu imala je širu lepezu. Dva broja, na jednom ima kredite, na drugom nema, pa obrnuto. Kad uplati pripejdarinu na jedan, često u razgovoru kaže da skratimo, iscuriće joj kredit. Ali zato, nekad pozove, pa kaže da možemo baš dugo da pričamo, jer je od provajdera upravo zaradila besplatni kredit, ej i za poruke i za razgovore. Nesebičnost je iskazivala i time što bi, recimo, kad je pozovem, rekla da prekinem da ne trošim, zvaće me ona sa besplatno kreditiranog telefona. Ima tu još mnogo varijanti, ne može da se popamti.

Ipak, pomisao na prvi pogled je – koliko se uštedi na tome, toliko se gubi na vremenu da se sve to izhendluje. A i inače, ta nova sredstva komunikacije, ako se ne koriste planski i racionalno, zaista više vremena oduzimaju, nego što uštede. A da ne govorimo o tome da povećavaju dekoncentraciju, zavisnost, dnevne obaveze, udaljavaju od planiranja ili ga ruše.

Gornji primeri, doduše, jesu iz kraja koji beše siromašan pa je još osiroteo: žrtve tranzicije, pešače između svog i većih mesta, nezaposleni potomci krišom iz radionica i podruma uzimaju metalne delove mašina i unovčavaju ih na otpadima. Za sitan džeparac.

Sve mi se ovo nametnulo kao tema kad mi je nedostatak kredita i molbu da ja njega zovem danima upućivao jedan preduzetnik u poslu koji je baš fino naplaćivao. Kako li plaća radnike, ako štedi na kreditu, pitanje je, na primer?

Ali možda grešim dušu, možda sve to nije škrtičluk, možda su to samo indikatori kako rekosmo – materijalni, psihološki, socijalni – mnogo šire slike o kojoj često ne razmišljamo. Možda su ljudi samo na drugi način uredni, možda žele da iskoriste ono što im se pruža, ponekad ne razmišljajući da im se pruža ono što im se na drugoj strani uzima, čak otima… štede da bi u nešto uložili, da bi se spasli egzistencijalnog straha koji im je još pre tri decenije počela da donosi rastegnuta i u krv i ratove natopljena nikad nedovršena tranzicija. Ali, opet, u ovom okruženju, štedi se i za apsurde i iluzije – ulaganje u nekretnine koje uskoro niko neće koristiti. Svi su otišli. Zato odavno verujem da npr. Srbija ima višak stambenog, u dobroj meri urušenog prostora. Živijo Prvi maj!