Kvaka je u kvaki

Kišica sipi, a jedan, ne besni, ali nov-novcat crni auto pokušava parkiranje između druga dva. Nije baš tesno, ali vidim neće uspeti iz prve. Pozadi se već formira kolonica automobila čiji su vozači, znamo, nestrpljivi pa savesnim ljudima podižu nervozu i smanjuju spretnost i kad ne trube kao što nisu ni tada. Muškošovinistički (a još nije usvojen bio onaj zakon o rodnoj ravnopravnosti, mada, nadam se, ne ograničava misao) pomislim – vozi žena.

Utera konačno, ali gadno lupi u auto iza. I stvarno, izlazi iz njega užurbano žena, sa polurasklopljenim kišobranom, dođe iza auta, pažljivo pogleda svoj i svoju štetu, onaj iza – ni ič. Potom se vrati na sedište, lepo rasklopi kišobran, zaključa, mnogo pomnije pogleda svoju štetu i ode. Ne pogledavši „parking-kolegu“ iza sebe ni kao smrdljivi sir.

Te večeri sam i ja bio dolazio kolima, kočeći ispred svake desne, sporedne ulice što izlaze na Braničevsku s prvenstvom, budući da gotovo nijedan auto iz sporedne ne zastaje. Naročito, ako su veliki, novi i sa mlađim vozačima.

Što zbog uzbuđenja, što zbog godina, moram u NjC, daleko mi onaj u redakciji, a i bolji je onaj u „Lovcu“ jer je relativno nedavno renoviran. Perem ruke, vrata su mi iza leđa, naglo se otvore, više „prijateljski“ nego snažno me lupe po leđima. Mlađi čovek, njihov „otvarač“, sasvim pristojno mi se izvini. Ali, takođe, pristojno, ne besno, doda – „kakav je to arhitekta projektovao“ tu teskobu pomeđ vrata i lavaboa. Drugi je kriv, ni slučajno brzina i naglost u otvaranju vrata!

Inače, kad smo kod vrata, da li ste primetili da se „mehanika“ kvake sve ređe primenjuje za zatvaranje – vrata se sve češće zalupljuju, kvaka gubi značaj.

Ali, u tome je kvaka! Setimo se kad su se mnogi kao veeelikom temom svojevremeno bavili time što je svedržitelj Srbije još kao PPV u nervozi zbog nečeg polomio kvaku vrata kabineta. I tad se najčešće previđalo da je to bila samo posledica nekih uzroka, koje doduše, i taj kvakolomac, evo već godinama potpomaže, hrani, neguje, podstiče, razvija, domišlja sisteme kojima će se oni, ti uzroci, dalje razvijati i razrastati. Pa je „lomljenje kvake“ postalo poželjan model ponašanja.

Obazreti se oko sebe – eto i korena pojmova obzir i bezobzirnost – to je vrednost koja se više ne neguje ovde i zaboravljena je. Naprotiv, poželjan i dominantni model je samoljublje, bahatost, cinizam… „smrt kvakama“ – nazvao sam to nedavno, uzaman i bez efekta – bahatokratijom. Podstiče se ona odasvud i sa dna i sa strane i sa vrha. Naročito s vrha!

Ovo, čini mi se, razara društvo više nego sve pošasti – pukim obećanjem borbe protiv kojih – sada se i ovde svaki bahatlija može popeti i na vlast da ih, nažalost, i dalje pothranjuje.