Lica u prevozu

Kaže na radiju vođa nekog folklornog društva koje ima „odličnu saradnju sa Ministarstvom spoljnih poslova“ (a Dačić ne peva u njemu!) da će se neki koncert držati „u dvorani, ili po srpski – sali“ toj i toj.

Paj ti njega, dvorana strana, a sala srpska reč. Dobro, možda je i lapsus, ali takvi lapsusi su svakako češći u ambijentu u kome je „jasno“ da je car Dušan, naravno, jeo tradicionalno srpsko jelo – sarmu.

No, ipak sam se posle mnogo vremena slatko nasmejao, što je, i istraživači kažu, ovde sve ređe.

Nema, pak, tog istraživanja koje nudi bolju sliku života u Srbijici, pa i u ovo „zlatno doba“ od osluškivanja redova – u banci, SUP-ovima, poštama, u čekaonicama domova zdravlja i kliničkim centrima. Tu ti sociologija, kolektivna psihologija, demografija same od sebe dolaze pred oči. I uši naročito.

Vozila javnog prevoza i međugradskog saobraćaja su u tome bez premca. To ti je ko Galup, da ne kažem, ono Srđanovo, kako beše… a, Ipsos stratedžik…

Jeste, oko podneva, kad vozila nisu baš prepuna, možete da čujete razgovore: dve gospođe očito činovnice u penziji se žale na prevoz, ali su oduševljene makroekonomijom i investicijama, neka advokatica u telefon prepričava šta će da uradi protivničkoj strani, đaci ulaze kod škola pa unesu malo galame, sredovečna gospođa poručuje nezaposlenoj prijateljici da joj je zakazala razgovor za posao, ponekad IT šefići (šefovi ne idu prevozom) iskomanduju saradnicima kako da uđu u neki program… čuju se tu i poslovne kombinacije, stanje u kući, problemi sa decom i roditeljima…

Ali, popodnevni i predvečernji „tuneli za prevoz masa“ najbolje pokazuju gde smo.

Opšta atmosfera emituje utučenost, umor, ljudi se retko i svađaju kad nezgodno stanu jedno drugom na nogu. Gledam one koji sede, polovina bez obzira na uzrast drema, oči su uglavnom tupe bezizražajne, zamišljenost. Spuštene glave. Prepoznajem studentariju, pogledi bistri, još gaje neku nadu, ali se oči ne smeju.

Bistre a hladne.

Uz utučenost, ljudi „zrače“ i odsutnošću, naročito ako nemaju društvo da razgovaraju.

Tiše nego što bi se očekivalo. Blizu sam dvojice tridesetogodišnjaka, nisu se duže videli i „givnuše si fajv“, izgrliše kratko.

A potonji razgovor se svede na to da je jedan bez posla, drugi radi, nije loše, jedva čeka da ode na šestomesečni teren u obližnje inostranstvo, ovde je mrak, a blago zavide zajedničkom prijatelju koji je poodavno „zapalio“ .

Odsutnost emituje i dobar broj onih koji su udubljeni u svoje telefone, igraju igrice, dopisuju se, malo ko čita, tinejdžerke kad sednu jedna do druge razdele slušalice na po jedno uvo i po reakcijama vidim da slušaju – ispraznost…

Najzanimljiviji su mi ipak oni što se, kuckajući poruke, s vremena na vreme osmehnu, baš lepo. Vidiš da se ne smeju ničem duhovitom, već zato što im je dobijena poruka draga. Onaj/ona s druge strane im je „rekao“ nešto lepo. Osmeh je – kao pred poljubac.

Da li će se poljubiti. Ikad. Pre nego što im se pogled zagasi.