Lova – hitno!

U staroj štampariji Politike, u centru Beograda postojalo je dugo – ne znam šta je sada – jedno još starije odeljenje.

I zvalo se tako – Stari prelom.

Tehnologija olovne štampe – svaki redić u novinama se otkuca na mašini u čijem sastavu je kipući kazan legure olova i valjda kalaja, pa se taj redić, onako sa slovcima naopačke izlije, istrči iz mašine, za njim sledeći…

Napravi se olovni negativ stupca teksta, pa se ručno prelama u ramove veličine novinske strane.

Naslove od gotovih većih slova majstori dodaju ručno, slovo po slovo. Tu sam bio često na pripremi novina u kojima sam započeo ovaj hod po mukama.

Zanimljiviji i bolji od tehnike bili su ljudi, majstori i šef u to doba Ilija K. Hitri, preduzimljivi, drugari.

A hiperosetljivi na dežurne urednike koji se prave važni. Takvima su znali da se osvete.

Pored svakog metalnog stola bila su teška metalna kolica, sa metalnim točkovima. U njih su se bacali suvišni oni olovni redići.

A na pojedinim kolicima bili su vezani pojači kanapi.

Nisu služili za posao, nego za tu „radničko-majstorsku osvetu“ uobraženima.

I kad uoče takvo zakeralo, malo se izdomunđavaju i neko od njih krišom mu zakači onaj kanap za kaiš ili gajku na pantalonama, drugi ga pozove da tobož hitno dođe da pogleda ili interveniše na strani.

Kad nadobudni krene prema označenom stolu, za njim zatandrču ona teška kolica, majstori se zakikoću, a dežurni nauči, ili ne nauči lekciju – da se ne iživljava sa radničkom klasom.

Oni što nauče lekciju, ili nikad nisu pravili probleme kvalifikuju se da često, ne samo pred praznike, učestvuju u gozbi – kolenice iz restorana društvene ishrane na kraju uspešno obavljenog posla, prelomljenih novina.

Stari prelom je bio i novinski izvor zvaničnih informacija za neke od nas koji smo položili ispit neuobraženosti.

Tamo se, naime, jedno vreme prelamalo i zvanično državno glasilo Srbije (socijalističke) – Službeni glasnik.

Pa kad Skupština usvoji neki zakon, akt, ili imenuje nekog, a novinar koji to prati nije mogao da sazna najvažnije detaje u Skupštini, pošaljem/o ga „preko veze“ na Stari prelom, majstori mu otisnu strane Glasnika i informacija postaje kompletnija.

A da se ne ide uzalud, prethodno se u redakciji Glasnika raspita, kad se on štampa.

Tako smo saznali važno pravilo – najčešće je odgovor bio – narednih dana, ali ako su neka akta i zakoni o parama, porezima, doprinosima – onda iste noći.

Hitno je, da što pre stupi na snagu, da država uzme svoje.

Sve se kroz ove godine promenilo, samo izgleda to nije.

Nema Starog preloma, nema drugarskih međuklasnih druženja uz kolenice ili roštilj na metalnom stolu među olovom, nema ni stare Politike, nema – nabrajajte slobodno čega nema… ali da je sve hitno kad država uzima, to je ostalo. To se pojačalo, to se haotizovalo do naše unezvernosti…

Svega ovog sam se setio nedavno, kad je počela primena (po)noćnih kovid propusnica.

U prvim vestima o kaznama gotovo da nije bilo detalja  o tome ko je i zašto rebnut, već je saopštavano koliko su para u zbiru inspekcije naplatile ili dale nalog da se naplati. Ništa o ljudima, samo o sumama.