Uvek sam tvrdio da kolumna mora da se piše stalno, nema prekida zbog odmora, putovanja, bolovanja.
Piše se i na dan sopstvene smrti, naravno ako umreš nakon što si je napisao. Ali, moram, ipak da napravim pauzu. Nudim, zauzvrat, uvek aktuelno svoje »kiselo drvo«, i novu sliku – kiselo drvo na urnisanoj beogradskoj Slaviji. I link za filmić.
Kiselo drvo jede Srbiju
Ono se kloni atara i potesa kojima je već ovladalo žbunje,
Nema ga u carstvu divljih kupina i čkalja.
S njima je rat završen. Iako se pobedničke zastave kriju.
Samo vične oči vide poplavu što se iza brda valja,
Zelenu, neprimetnu i neprestanu. Kiselo drvo plavi Srbiju!
Eno ga na simsu, u ragastovu prozora, uz odžake kuća
čija oronula lepota vapi za odbeglom lozom.
Iza bledih iscepanih firongi što goropadnu paučinu viju
smenjuju se venci miševa i kola vampira. Plaču za vozom
senke onih što nikud nisu putovali. Kiselo drvo gazi Srbiju!
Ono ulazi u napuštene vinograde. Njih posebno voli.
Razmnožava se onako kako nam savetuju da množimo decu.
Zalazi gde su se belele bačije, a sad samo nerasti riju.
Eno ga po utrinama, vododerinama predelima nalik onim na Mesecu.
Ćutljivo, uporno, vredno, neumitno. Kiselo drvo jede Srbiju!
Voli da je blizu ljudi, njihovog nemara, a naročito kraj odlutalih duša.
A zeleno je i nemo, s njim nema pogađanja, ni svađe.
Ne možeš da mu se naljutiš, da pucaš na njega kao na komšiju.
Ej, pred Generalštabom eno njegove šume, u svaki kutak zađe.
Tušta semena mu šušti i prede na vetru. Kiselo drvo gađa Srbiju!
Ono je šuma, nije ni zver i ne ume da mrzi.
Potiskuje nas onoliko koliko smo sami sebe potisli.
Usred hladnih ognjišta, na crkvištima, na satrulim oltarima gde sećanja bdiju
Ono nije ni namćorasto, ni preko, možda ni kiselo koliko smo sami prokisli.
Zgodno je za utehu što nas nema više. Kiselo drvo potapa Srbiju.
Među zatravnelim zidinama pivnice – sedamdesetogodišnje deblo.
Ukorenjuje se u suvi liskun oko zatrpanog kladenca.
Lisnata iredenta nastupa tiho i čisto, gazi armiju
nestalih ljudi. U blistavom zelenom pohodu bez premca
pokolenja otiču, nestaju, nasleđuje ih drveće. Kiselo drvo jede Srbiju!
Pripev
Kiselo drvo plavi Srbiju
kap po kap zastire kućišta
to Bog sadi novu Šumadiju
po dvorištima gde je ostalo – ništa.
Kiselo drvo gazi Srbiju
korak po korak kao mrski narodi.
Uz svako stablo vidim sklupčanu zmiju
kako palaca u neočekivanoj slobodi.
Kiselo drvo nagriza Srbiju.
Ona mu daje priliku svojim uzmicanjem
razvaljena, rasuta, zamađijana u bezvrednu tapiju
smanjena učmalošću, bezrodicem i klanjem.
Kiselo drvo gađa Srbiju
zagledanu u kolevku praznu
dok dopušta lažnim prorocima da liju
lažne suze na božju kaznu.
Kiselo drvo potapa Srbiju
zagledanu u nebo. Postoji li Noje
za bujicu šuma što se viju
nad glavama koje ne postoje?
Kiselo drvo jede Srbiju.
Semenka po semenka šume nadiru,
duše uzmiču u mišju rupu se kriju.
Nebesko carstvo, nemoćno, sanja sekiru.
Filmić na: https://www.youtube.com/watch?v=5NZkCkM88U4
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
