Medvedi u selu

Sišli do sela, viđeni. Bolji novinari od mene bi dodali da tako nešto „ni najstariji meštani ne pamte“.

Doduše, tamo je zaista ostalo manje od tridesetak žitelja, mahom najstarijih.

Ali ti najstariji znaju da u vreme kad bejahu mladi, ni njihovi tadašnji najstariji tako nešto ne pamte.

Jeste kraj planinski, ali medveđe planine bile su veoma daleko.

Nisu se ni sad približile, ali jesu medvedi.

Umesto ljudi!

Ovde, u ravničarskijem kraju, kuda se otuda premeštalo pečalbarsko-dunđersko-zemljodelsko doseljeništvo, privučeno magijom Borskog rudnika, u potrazi za belim hlebom, napuštajući onaj crni, za koji je tek njihova unučad ustanovila da je zdraviji, ali su vodenice satrulele, a sad se oko njih mota medveđa čeljad, pre gotovo dvadesetak godina jednom komšiji desilo se nešto zanimljivo.

Zabeležio sam i u jednoj pesmi.

U delu atara prilično udaljenom od samog sela, pričao mi, sreo je čudnu, dotad neviđenu zver. Veli, gleda ona mene, sigurno dotad nije videla čoveka, gledam ja nju dotad nisam video ništa slično.

Kasnije se ispostavilo da je to bio – šakal. (Pošto dobro poznajem čoveka, znam da je šakala video samo u albumu Životinjsko carstvo i čitao o njima u vestern roto-romanima.)

Sada, ovih godina, čopori šakala dolaze do prvih kuća, noću kroz svoj prozor kadšto čujem njihovo zavijanje, nalik bebećem plaču, dvojica komšija sa kućama pod brdom gaje po desetak pasa i psića koji im se horski (vojničkim rečnikom „odeljenje u odbrani-odeljenje u napadu“) supotstavljaju i odvraćaju ih da pojedu ono čime se u selu hrane.

Viđao sam gavranove (kažu da to rade i fazani) kako idu duž brazde i netom iznikli kukuruz vade iz zemlje, nabubrelu semenku pojedu, a nežni stručak ostane da se suši na brazdi. (Šta o tome kaže Nedimović!?)

Stručnjaci kažu da je primicanje životinja ljudskim staništima njihov odgovor na ljudsko ponašanje – otpad koji se širi oko naselja i ne odnosi, koji se ne odlaže pravilno, divlje deponije sa đubretom organskog porekla i sve što vidimo oko nas i još doprinosimo tome da se vidi – menja i način ishrane životinja.

Ali, ima još jedan dodatni razlog – suočio sam se s njim tek ovih dana – okoline sela, gde su bile uredno održavane šume njive i livade sve su zapuštenije, šikara, trnjaci postaju tako gusti da postaju neprohodne i za same životinje.

Nestaju i vrste kojima se hrane! Zamislite šume i livade, lepe samo u narodnjačkim pesmama, ali kroz koje ne mogu da se probiju ni srne, ni divlje svinje, no se i one primiču ljudima i selima sa malo ljudi.

Počeo sam poodavno jednu pesmicu, obećavam da ću je dovršiti, jednom sam uspešno uspeo da ispunim takvo obećanje. (https://www.youtube.com/watch?v=5NZkCkM88U4)

Još od vremena kada su postojala (kad postojahu)godišnja doba Krstarim Srbijom u vreme što ga još zovemo prolećem. A ona sva bela kao u venčanici. Kao u beloj haljini preko golog tela, preko…. kojim se krećem

No da li kao privid beline ili kao svetlost od svog Boga promećem.