Merilo devedesetih

Ta njegova, a Beogradova „lepota“, ako znate šta hoću da kažem, u najmanjem bila je sporna onoliko koliko je i gramatički bila sporna. Ali, ovde nema sreće sa famoznom duplom negacijom, te molim da mi se veruje da je lepota sporna, nezavisno od gramatike.

Svejedno, do rubrike „nikad nije došlo“. Ali sa povišenom džangrizavošću i mrzovoljom (u sebi) uočavam dok hodam Beogradom šta je sve „nikad ružnije“. Najuopštenije – glavni grad, kao i drugi uostalom, propada „na sitno“ i na parče, a sve u senci megaprojekata i megatendera, verovatno i megaugrađivanja.

A oni, međutim, iako sve nov do novoga, u sebi u startu imaju ugrađenu aljkavost, fušeraj, potrebu za brzom popravkom, možda i to zbog dodatne love za poručioce, ali u svakom slučaju zbog angažovanja neobučenih (ne samo u zaštitna odela) izvođača. Slavija je najbolji primer, vidljiva aljkavost se rapidno uvišestručuje i još joj se dodaju neki ad hoc projekti koji se šlampavošću i kičerajem samo nadovezuju na izvorne promašaje.

Pri tome je oborena drvena razvodna kutija za struju kraj rugobnih slova-klupe kojima piše BEOGRAD samo sitan „ukras“.

Usput propadaju i nekad dobro urađeni projekti, pogledajte stepeništa pored Narodne biblioteke i Hrama, pogledajte bilo koje staze, pjacete iz doba „omraženog socijalizma“ i „žute lopovske vlasti“, pogledajte rupe i kvarove na tada rekonstruisanim objektima koji su relativno dobro urađeni, ali od održavanja – ništa. Korov u gradinjerama.

Ograđujem se, ne branim ih, setite se, gde li je sada, onaj Đilasov elektronski sat, glupava skalamerijica dvadesetak koraka od hotela Moskve. Itd.

Na šlamperaj i površnost, prljavštinu toliko se navikavamo da nam poneki novi primer toga izgleda čak i lepo.

Da li dubina graditeljskog, estetskog, urbanog propadanja može nečim da se izmeri? Može, ali se treba osloboditi naviknutosti na loše i sve gore koje nam neosetno ulazi „pod kožu“. Do mere da se ništa oko nas više ne može videti „drugačijim očima“. Drugim pogledom.

Ipak, još ima artefakata realnosti koje je dovoljno videti i ovim poblesavelim očima, pa uporediti i shvatiti o čemu pričam. Onomad sam, baš u kampanji preslaganja ploča i kocaka na trgu, a dobrim delom i zbog toga, posle mnogo dana ušao u prvi od Terazija ka Trgu prolaz ka „Čumiću“.

Nije bio potreban „drugi pogled“. Sam prizor baš dugačkog prolaza popločanog besprekorno, u milimetar, sa milimetarskim fug(n)ama (a na nekoliko mesta solidno izvedenim prepravkama) bio je dovoljno ubedljiv. Stari kvalitet, „po JUS-u“, ako mnogi pamte/znaju šta i JUS i ovaj izraz znače.

I onda se ulazi u Čumićevo sokače, zanatski centar iz devedesetih i jednu od „biznis-prestonica“ *ŽRArkana i sličnih mu. Već prvi stepenici, sa odvaljenim pločicama i sve drugo, upoređeni s prolazom su merilo provalije u vrednostima o kojoj pričam. Ne samo turbo-folk…. privatizacije… inflacije… viđenja u čituljama…

Znate li šta znači, jes strana, reč solidnost!?