Foto: Radenko TopalovićKrajem prošle nedelje po šumama o gorama i divljim livadama naselja Medaković III (moja Mesna zajednica, ako se nešto nije promenilo, tj. Zajednica uvenula ili isparila) prštali su benzinski trimeri i kosilice. Uklanjala se debelopunoletna trava, rasprštavalo se naokolo pokošeno seno (ko se seća istoimenog parfema?).
I da ne propustim, pod brzim sajlama trimera drobili se otpaci, kutije, kartoni, razletale plastične boce, drastično je promenjen raspored domicilnog đubreta u naselju.
Ova košenja nisu česta, naprasna su i iznenađujuživalj. Nekad sam se raspitivao -papirološki i administrativno nije najbolje rešena obaveza šta ko čisti i kosi, šta gradsko zelenilo, šta opštinski komunalci, a šta bi trebalo da rade građani. Divna mogućnost da se svi izgovaraju jedni na druge.
Ali, mene je ova akcija navela na još neke misli, jer je koincidurala sa sledećim doživljajem. Šetajići (s adoptiranim psom) tih jutara, vidim ženu, očito krenula na posao i zagazila u duboku travu ispred zgrade, čupa iz nje grm ruže iz poplave travuljina. Ganulo me to, odlomim jednu suvu račvastu granu i zajedno podupremo ružu, vidim već je bilaobeležena nekim kocem što se istupio i potonuo u travu. Gospođa se zahvali i kaže, kad tako ostane, onda ovi pokose i ruže. I pokaže mi ružin žbun, obrijan do zemlje u nekom prethodnom košenju.
Sve to, tako plemenito, a sad napušteno i zaraslo, nastalo je uglavnom u akcijama stanara, kakvih je sve manje ili ih uopšte nema. Odlaze stari stanovnici, dolaze novi, ne gledaju u spontane vrtove, i kultivizaciju prostora oko zgrada. Ne vide oni te ruže od gledanja u telefone ili zaokupljenosti mislima kako da prežive u poludelom svetu da pristignu njegovu užurbanost. A nebriga je, inače, već dugotrajan obrazac ne samo ponašanja, već i ukupnog našeg tranzicijskog života.
A nema ni mesnih zajednica! Ili žive, tavore, izopačeno pa i o njima iznebuha načujemo ponešto.
Mesna zajednica nije bila nevažna institucija, mada nikad nije u „potpunosti zaživela“. Ipak, sećam se kako je, tamo u selu bila važna – preko nje (zborovi građana, birača) i uz samodoprinose asvaltirali su se davnih 1970-ih sokaci, pa smo čak počeli da ih zovemo ulice. Pravili smo, omladinci i kullturno-umetničko društvo neki festival, nije se MZ pretrzala, ali je pripomagala, ozvaničavala, ohrabrivala, davala prolaz idejama…
Ovde, pak, u kraju, u delu pomenute mesne zajednice organizovali smo podružnicu (SSRN), doneli odluku da treba da popravimo ulicu, vodovod i provedemo kanalizaciju, sami smo radili, ali je preko MZ legitimiisano i legalizovano. A kad te pozovu na vojnu vežbu, u dane (baš na dan!) kad supruga treba da se porodi, samo potvrda iz Zajednice mogla je da te oslobodi. (Tužna priča!)
Obodna nova naselja 1970-ih građena su uvažavajući potrebe mesne zajednice pa su i projektovane za takvu celinu ili grupu celina. Nisam odavno gledao Beograd iz aviona, ali proverite ako možete – većina tih naselja iz ptičje perspektive imaju dvodimenzionalne likove – detelina sa četiri lista, srce… ne sećam se šta sve…
Liči li na neštoBeograd na vodi gledan odozgo, postoji li mesna zajednica osim kad se glasa da i tu pobede pobednici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
