Minusi Minusa

Ne bih bio samokritičan ako bih rekao da su moji minusi samo posledica naših minusa, uprkos tome što u nekoj meri jesu.

Ilustracija ove zapetljane dihotomije neka bude samo činjenica da na Vikipediji na početku piše – rimsko utvrđenje, a tek potom da je ono bilo pre, a da je najvažniji deo priče period od pre devetnaest vekova kad je tu bio zapravo industrijski, metalurški centar…

I, taj izuzetni dan u mom životu postao je prilika ne toliko da dopunjavam znanja o Timacum minusu, već da razmišljam o tome koliko je toga – pojava, ljudi i događaja za koje je trebalo da znamo, a nismo, koliko nam je nešto navodno poznato, a zapravo nije…

A prepotencija nas goni da to ne priznamo, kao što sam, recimo, u scenariju za jednu priredbu pominjao važnost ovog lokaliteta, a da sam samo otprilike znao gde se nalazi (iako sam dva-tri kilometra dalje desetinama puta prolazio).

Nije opravdanje, ali slično je inače i sa zvaničnim pričama o turističkim osobenostima ovog kraja. Ovo mesto je nezaobilazno. Ali naša sveopšta potreba za brzinom (i kusoćom) dovede do toga da se iz njih ne sazna dovoljno ni o njegovom značaju, ni o (malo iskorišćenim) potencijalima.

Pa iako ga država i ona viša i ona lokalna, pomažu, to ni izdaleka nije dovoljno da (ovodobna) istraživanja što traju već oko 45 godina isporuče rezultate srazmerne tim „istrošenim decenijama otkopavanja“.

I još da nije posvećenosti ljudi iz lokalnog knjaževačkog muzeja što stručno, radioničarski sa mladima spasavaju i objašnjavaju deo po deo da u akcijaški uređenom galerijskom prostoru škole i rekonstruisanim etno zdanjima oko nje, još zadugo bi malo toga „imalo da se vidi“. A ima, i nisu to samo starine već i – uputstva za budućnost…

A prepoznavanje onog što je moralo biti poznato sa sličnim minusima počelo je od – ljudi.

Tek nedavno sam upoznao R. Dragićevića, inače redovnog gosta ovog lista na dijalogu. A morao sam ga znati ako ne iz srednjo/školskog dvorišta, ono iz književnosti (autor na desetine dobrih knjiga), a đavo-slučaj je očito udesio da ga nikad ne sretnem ni u društvu nekolicine zajedničkih prijatelja.

On je o nedavnom prazniku upriličio susret u svom rodnom selu, sa izletom do škole-galerije u Ravnama. Ali ne nasuvo već u društvu nekoliko svojih prijatelja od kojih sam još jednog, onog što je „sve znao“ o Timacum minusu morao znati.

Dr Miodraga Velojića, geografa, pomalo geologa, poznavaoca lekovitog i jestivog bilja, autora brojnih knjiga o kome mi je bez pune pažnje promakao čak i tekst u Danasu kao o „jed(i)nom nezaposlenom doktoru nauka“ u mom Zaječaru.

NJegovu suprugu, sugrađanku, iskrenog podržavaoca njegove akribičnosti i principijelonosti voleo bih da sam upoznao, ali ne na radnom mestu anesteziologa.

I saradnicu koautorku knjiga dr Olicu Radovanović koja je lekarsku karijeru nadomestila dokotoratom iz demografije, što je tačka preseka s mojim amaterskim interesovanjima.

O, bože, tek sad vidim da sam ovde samo postavio mizanscen za produžetak priče o porukama T. minusa.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.