Mit o „bandi crvenoj“

Pritom sam pomenuo ime Eduarda Ilea. Koga sam se često sećao, a tek tad saznao da nije više među nama.

On je kao poslenik u kulturi i umetnosti jedno vreme bio predsednik Izdavačkog saveta Omladinskih (potom NON) ,“nestašnog“ nedeljnika (nekoliko zabrana i „poluzabrana“, povremnih partijskih kritika).

Ali, kao raložan, tolerantan i demokratičan čovek bio je izrazit primer da se dokaže gornja teza. Bar iz ugla (omladinske) štampe, mada nije bilo bitno drugačije ni u drugim oblastima kulture, umetnosti, pa i društvenog života. No, to je druga tema.

Hteo sam malo drugačije da nastavim, ali ću ovako.

Posle svega, ne mogu da se otmem utisku da je, iako sa ugrađenim ideološkim greškama, zemlja ipak bila – uređena. Što je posle vešto razgrađivano. A ekscesi, slučajevi, ideološki pritisci kad ih je bilo – odstupanje od sistema. Takođe, kao plod samovolje moćnika i zloupotreba tadašnjih institucija – komisija, saveta itd…

Nije, iz sopstvenog iskustva kažem bilo teme, koju nismo mogli da uradimo ili objavimo, a mnogih i tzv. spornih ne stidim(o) se ni danas.

Novine je mogao da privremeno, do odluke suda, zabrani javni tužilac. I tada su ih – bile su to komične situacije – agenti službi skupljali po kioscima i donosili na jedno mesto, gomilali u prisustvu glavnog urednika koji se radovao ako nisu pokupili baš sve. Možda je neko pritiskao tužilaštvo, možda i sud. Ali, ako je pritisak (partijski) bio onakav kao na uredništvo, znam da mu se moglo odoleti.

Pravljene su povremeno frke oko tema koje nisu bile „na liniji“, ali su optužbe na savetima i komisijama mogle biti odbačene, anulirane. U zavisnosti od integrirteta članova. Sećam se jednog sastanka, ne Saveta, gde smo bili na tapetu i gde je jedan matorac izgovorilo „nisam čitao tekst, ali mislim da je politički nepodoban“. Konačna odluka foruma bila je suprotna ovom „mišljenju“. A Ileov Savet često je odlučivao suprotno „direktivama“, ublažavao ili odbacivao forumske kritike.

Ali, ništa bez „konteksta“. Kao što je pomenuto prošle subote – i ovaj predsednik Saveta bio je deo tima jedne trezvene, razumne, može se reći liberalne političke garniture. Koja je pobeđena na Osmoj sednici, ali je većina politički (i životno do danas) preživelih njenih nosilaca ostala verna toj slobodoumnosti.

Milošević (i supruga mu) već tada pripremaju tlo za opako izvitoperavanje i ideoloških i postulata vlasti. Sa promenom (imena) partije u višepartizmu ona je programski kao leva, postala nacionalkvazisocijalistička. A vlast prijateljskoburazerska i klijentelistička vrhuška. Levost, solidarnost, socijalna pravda to iz nje nije iščilelo, već proterano.

Da, nije sve u socijalističkoj SFRJ i Srbiji bilo dobro, ni potaman. Ali, svođenje svega na crno-belu sliku ne samo da je pogrešno, već izgleda kao pažljivo (o)smišljeno. Miloševićevskomirinskošešeljevska vlast dala je brojne povode da joj se demokratske stranke odupiru, ali je osnovna ideološka matrica kritike bila slepa za nijanse.

Najjača parola – dole bando crvena – najbolji je primer tog uprošćavanja i anuliranja svega levog i pravičnog što je prethodilo tom režimu. Jeste to bila banda, ali nije bilo ni malo crvenila, ni čestitosti, ni levosti. Sve je to oblaćeno pod bukom ove parole do najstrašnijeg poricanja. Poricanja antifašizma, npr!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.