Molitve na daljinu

Na kosini iznad glavne ulice nad kojom raste Medaković III, a iznad njega na vrhu znamenita „poludivlja“ Padina, pridveče zastade devojka sveže ispeglane crne kose. Neprešminkana, naprotiv. Ima između dvadeset i trideset godina, lice deluje „ozbiljnije“ od cele pojave. Kraćani, baš mnogo kraćani šorts, majičica, patike na bosu nogu, bez tašničice ali s obaveznim telefonom.

Staje na trotoar, okreće se prema Hramu Svetog Save, vidljivog odatle sa tri-četiri kilometara vazdušne linije, i nekoliko puta se krsti. Potom sklapa ruke uspod brade, pa ponovo… nekoliko puta. Scena koja budi i nehotičnu radoznalost, pogotovo što me odranije zanimao taj fenomen. O tome sam pisao kad sam prvi put video momka kako se krsti ispred knjižare SPC. U kojoj ne važi PDV.

Devojka, vidim, potom užurbano s nekim priča mobilnim i još užurbanije ulazi u prevoz. Iz sledećeg vozila opet slučajno vidim je kako trči prema trećoj stanici…

Uobrazih da se molila da joj uspe ljubavni sastanak, na koji izgleda kasni… Nebitno, kopka me ta – molitva na daljinu. Nisam isključiv ili izričit, pa ne zaključujem, samo se pitam – nije li to svetogrdno, nepristojno? Gledam i ovog ponedeljka mladića koji se sedeći („natraške“) u troli krsti kad vidi kroz tesnac jedne slepe vračarske ulice kupolu istog hrama. I da budem iskren – više od upitanosti, nepomirljivost i blagi bes izazivaju u meni i oni „sedeći perekr(š)s(t)ioci“ među kojima prepoznajem urlatore i nasilnike sa stadiona…

Znam za tezu da, ako ga ima, Bog je u čoveku, da molitva podiže energiju, da baš naš narod ima iskustva sa „zapisima“, obično bujnim hrastovima do kojih su se došetavale seoske litije. (Sad i ako ih još ima, najčešće su u društvu presušenih izvora i urušenih ili u temelje nekih sakralnih zgrada uzidanih, pokradenih krstova.) Ali, jedno je Bog, a drugo Crkva, građevina…

Jes’ da je ovo kolumničak, ne moram da tražim mišljenje „druge strane“, ali ipak sam (fejsbučki) zapitao jednog – smem li reći prijatelja – cenjenog i poštovanja dostojnog verskog delatnika. On mi je posle opisa scene sa devojkom prvo odgovorio da mu to zvuči kao neka poema. Ali, još me više zbunio kad mi je na dodatno pitanje u kakvom je skladu molitva na daljinu i „kršćenje sedećki“ sa crkvenim stavom i je li to pristojno, skoro „pitijski“ odgovorio: „Ne znam, zaista. Meni ništa u vezi sa verom nije ’pristojno’. Ona je potpuni skandal u ovom i ovakvom svetu. E, sad kad se radi o sujeverju – ono je jednostavno glupo. Ponekad tužno, ponekad smešno. Više tužno.“

Hvala! Ostaje nam pomisao da su pomenuti primeri – baš sujeverje. Recimo da je ona devojka zapravo igrala – „voli me, ne voli me“. Kao s onom travčicom (rusomača, capsella bursa pastoris, pastirska torbica).