Mrtva zaspalost

U klasičnoj poeziji će se noćna tišina opisati kao „MRTVIM snom je sve zaspalo“, a tadašnje pokoljenje „snom mrtvijem spava“, dok superlativ za „tvrd“ san (pazi, tvrd, ne spokojan, okrepljujući!) glasi spava „kao zaklan“. Itd.
A na drugoj, naoko nevinijoj strani, na svakom početku državnih jutarnjih emisija čujemo da služe isključivo „da vam pomognemo da lakše ustanete“, da se uz malo muzike i najnovije vesti iz „zemlje, regiona i sveta“ probudite.

Utoliko bolje ako „baš pijete jutarnju kaficu“. Joj, a ako je još sunčano, a ne kišurina, biće vam lakše da odete na posao (ako ga imate). Još će vam lakše biti, ako su, jednog neobično retkog jutra „ulice prohodne“. Samo pazite da ne verujete slepo prognozama, jer može da vam se desi, da poput voditeljke, krenete u sandalicama, a ono kišurina. Sve to ogađuje, a ne olakšava ustajanje!

Obratite pažnju, bombardovani smo, ili još češće suptilno uvedeni u koloplet problema u čijoj je osnovi – „nepodnošljiva teškoća buđenja“, ustajanja, odlaska na posao. I sve to uz jaku sugestiju da da i vi treba da radite baš ono što voditelj misli da radite, a još gore (ili lakomislenije ako je reč o neobaveznom lupetanju!) ako vas ubeđuje da morate ono isto što i oni pred mikrofonima.

I kamerama. Otuda, posledično, oni sarkastični crnjaci – „da li da ustanem ili odustanem“, da li „da se brijem (umijem) ili da se ubijem“. (Vešam o luster!)

Priznajem, možda preterujem – a sam sam kriv što se izlažem novozavladalom konceptu neprestanog ponavljanja istih sadržaja što izviru iz sve uobičajenije i prihvatljivije bezidejnosti. Ne bih se ovim ni bavio da nije sličan trend zavladao kako baš oni kažu u „svim sferama društvenog, javnog, kulturnog i političkog života“.

Međutim, belodano je – sve to je samo posledica opšte zaspalosti, omamljenosti, učmalosti – anesteziranosti čitavog društva. Što je dalje, multiplikacija uzroka i za osnaživanje ovakvog trenda.

Baš kada mi je pucao film od jutarnjih programa, pojavio se jedan večernji, za koji sam pomislio da se uklapa u ovu priču. Zvao se Beovizija i pobednička pesma Luka Blejka čiji naslov Samo mi se spava liči na nastavak ili dopunu ovih redova. Pomislio sam da je to dijagnoza generacije koja doručkuje oko pola tri popodne, koja doduše prepoznaje sopstvenu anesteziranost i trpi je, pripremajući se, ali stalno odlažući, da iz nje (i iz zemlje!) izađe.

Nailazio je mart, pa sam se prisetio nekoliko metaforičnih govora Zorana Đinđića, ne samo u Skupštini, već i po Srbiji u kojima je grdio „trnove ružice“ i spavalice kraj kojih prolaze svet i modernizacija. Bio bi to izmišljeni odgovor na naslov pobedničkog songa čiji tekst sugeriše zamornost, a pomalo i ono odlaganje pripreme za izlazak iz anestezije.

Utoliko me – više nego donekle – iznenadilo Blejkovo obrazloženje „šta je pesnik hteo da kaže“ te da je poruka upravo ona za koju se i sam zalažem – ako se svet ne probudi, propašće. Ali, kao dunster za muziku, još se pitam se da li ona koja podržava Samo mi se spava ispunjava cilj poruke koju je autor hteo, jer mi malo mlitavo deluje.
Ili?

Nema izlaza iz ove ludnice bez jedne prave – budnice. (Koliko god to hrvatski zvučalo!)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.