Kad god me na naplatnoj rampi neki policajac u uniformi stopira, što je srazmerno česta pojava, a ja ga ignorišem, što je srazmerno još češći slučaj – imam izvesnu nelagodu. Zebnju.

Hteo on to ili ne, iza policajca koji želi da bude primljen u auto stoji izvesna latentna moć proistekla iz njegove službe, pa stoga i očekivanje da mu to olakša pristup džaba vožnji.

U našem čoveku, s druge strane, postoji čučeći strah ili bar zazor od vlasti koji viri iz one senke latentne moći, pa je i u slučaju ovakvog stopiranja sklon da izađe u susret vlasti. A u srazmeri u kojoj je ona neregularna, institucionalno neomeđena – a videli smo ovih decenija ume da bude i razularena ili bar delom u službi jednog čoveka – taj strah može da se, ne bez razloga, pretvori u ono o čemu ja razmišljam kad „službeno uniformisanog stopera“ ne primim.

Pomislim, ako sam ga ozlojedio, može da mi smesti, da telefonira nekom drugaru da me usput zaustavi i maltretira. Ne, nije to paranoja. Baš u srazmeri iz prethodnog pasusa ovog teksta u nas je takva zloupotreba sasvim moguća. Kao što ne mislim da sam sebičan što takve stopere ne primam – naprosto mislim da je i to, bez obzira na socijalne momente i niske plate, takođe zloupotreba položaja. One latentne moći i latentnog straha od nje. I da je sračunata na to da je mito deo našeg „identiteta“.

Primer: nepisano je pravilo da autobusi gotovo svih prevoznika besplatno i po prioritetu primaju ove stopere. Neki im nude čitav red prednjih sedišta na koje se drugi putnici ne puštaju ni kad je gužva, a ona prazna. Taj adet sigurno nije regulisan zakonom ili pravilnikom ili pak ugovorom MUP-a i svakog autoprevoznika ponaosob.

Često sam svedok ove vožnje, a onomad sam nenamerno, usled puke blizine svog sedišta „centru zbivanja“ upoznat i sa jednim od modela kako to funkcioniše. Policajci i inspektori bez karte ipak nešto „časte“ vozača. Jer, kad oni napuste bus u svom odredištu, gledam, vozač sve vozeći i okrećući volan laktovima brojucka neku sitniju lovu i stavlja je u zadnji džep, a ne u koverat u kom predaje gotovinu firmi. A kad ga „firma“, takođe tokom vožnje telefonom pita koliko putnika vozi, on kaže toliko i toliko – plus „oni muftaroši“. Oni što se voze „mufte“ (u Bosni kažu „mukte“). Čašćenje ne pominje, ali ipak upotrebljava pogrdno ime za one što su ga častili.

Razmišljam, što nije rekao „muftadžije“. Razmišljam dalje – u ovom „biranju“ izraza možda je dobro rekao. „Muftadžije“ bi za razliku od „muftaroša“ (vaćaroša, tapkaroša…) mogli da budu krupnije ribe, organizatori posla, sistemski korupcionaši. Po formuli o dilovanju droge pokojnog (poznavaoca) psihologa dr Petra Bokuna: ulični diler – sitna riba – organizator – krupna riba – ajkula – država… Ima nastavak sledeće subote!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari