Nada i tuga bele breze

Iz prvog teksta o najnovujim avanturama Borske reke: Ova se reka truje sve naprednije i naprednije od pedesetih, mada je ranije, zna se, bilo trovanja i vode i zemlje i vazduha oko nje. Ali, sada uz pretvaranje Bora i okoline, da se samocitiram u „predele nalik onima na Marsu“, pojavljuje se nova teza – ako je nešto zagađeno, to su još otvorenija (umalo ne napisah koš otrovnija) vrata da se zagađuje i dalje, više, jače bolje! Uzgred, to je delom razlog i što se lokalno smeće rasipa po koritu i obalama po sistemu ako je nešto već prljavo, ne čisti, već prljaj dalje. (Pada mi na pamet i jedna od najogavnijiih mudrosti koju sam čuo – ako neko pada, ne pružaj mu ruku, gurni ga.)

Iz drugog teksta: Dakle, nekoliko kilometara ispod ušća (kažu najotrovnije u Evropi) Borske reke u Timok, treba da se gradi hidroelektrana… Ima u projektu i riblju stazu. Riba u tom delu (Velikog) Timoka odavno nema…

Dozvola za dotičnu elektranu izdata je nedavno. Ali, kupoprodaja parcela… počela je poodavno. Kao da je investitor ZNAO da će dozvolu dobiti, pa nema rizika što kupuje napuštenu i delom temeljno otrovanu zemlju. Mislite da nije znao, da nije dogovoreno!?

… No, tu stupa na snagu nedostatak javnosti, muljanjima to i ne treba, ali i mentalitetsko pitanje. Ljudi su prodavali, jedan po jedan i krili, nije bilo zbora, okupljanja, javnog poziva, no tiho, mukte, ispod žita.

Iz trećeg teksta: Negde pri vrhu akumulacije dužine šest kilometara (mož da bidne, ali ne mora da znači, jer urbanistički uslovi joj dozvoljavaju produženje i na devet km) nalazi se kontroverzna zaječarska deponija, ona što često dubinski, a bome i površinski gori. Znači, gasiće je akumulacija, a svakako, ocedne otrovne tečnosti dolivaće zagađenje u već zagađeni Fluvius Timacus (kako se kao plovna reka zvao u rimsko doba).

Nadalje, enormno ubrzana eksploatacija rude u Boru i kad su godine sušne, bez bujica, povećavaće dotok Borske reke u Timok. Otrov plus! Ali i nad plusom ima plus – Kinezi planiraju, a meštani brane, da od čitave Oštreljske reke stvore, kroz tunel, veštačku pritoku Borske.

… Interesovao sam se za komentare meštana – smeštaju se između verovanja da će akumulacija da smiri i izbistri vodu, biće i pecanja na jezeru i lakonske opaske – šta se sekiraš za trovanje, već je otrovno!

Nema kraja: I, šta ćemo sad!?

Razmere ovog višedecenijskog zagađenja deluju kao neotklonjive. Kao da sve pare predviđene pristupnim pregovorima sa EU za ekološki oporavak Srbijice ne bi bile dovoljne samo za ovaj projekat koga nema. A, naprotiv novi vlasnici Bora koji između ostalog proizvode „naše zlato koje možemo jeftinije da kupimo od njih“ gotovo na svakom koraku nešto buškaju, označavaju puteve podzemnih žica i spremaju se da ih vade, pretvore u bogatu rudu koju voze u Kinu, dok ovde prerađuju manje izdašnu iskopanu, ili još i uvezenu.

Stručnjaci kažu da je Borska reka neočistiva. Na piritu u priobalju ništa ne uspeva. Osim – bele breze!!! Niču šume, daju nadu. Nadi se isprečava tuga iz dubokog poriva za autodestrukcijom. Ta predviđena otrov(a)na akumulacija potopiće velike površine tih samoniklih možda spasonosnih šuma.

Bližimo se mojoj pesimističkoj izmišljotini – nas će spasavati neki ogromni svemirski planetojedac koji se hrani dobro otrovom podgojenim planetama.