Najduži dan

Vreme, protok vremena, odnosno njegovo „nekretanje“ jer je jedno i stalno i „istovremeno“, sve sam ubeđeniji – uz uvažavanje Ajnštajna, Miće Vanzemaljca i drugih – čisto je subjektivna kategorija.

A za dozivanje „prošlih“ događaja nije zaslužno sećanje jer je varljivo, zaslužniji je – zaborav. Strah od njega ih obnavlja, nekad u rastresitom, maglovitom, snolikom i snovidnom agregatnom stanju, a nekad sasirene, zgrudvane i okamenjene.

Ponavljanje i obnavljanje u priči, predanju nekad ih menja ili iskrivljava, a nekad ih zadržava u najizvornijem (ob)liku. Pa kad takva ulete u takozvanu stvarnost, bunimo se, ne znamo šta je izvorno, a šta dodato tom naknadnom stvarnošću.

Uz sve, nekad nam se čini da su upečatljivi, veliki događaji vremenski i sećanju bliži od karakterističnih sitnica koje pamtimo, a nekad su jasnije i bliže te sitnice, uprkos svojoj sitnosti.

U svu tu dijalektiku ide i onaj, valjda sa odmaklošću godina, osećaj da se „vreme skraćuje“. Draga koleginica Zaga Milošević, koja je među prvim „danasovcima“ otišla u penziju, često je onako zezatorski brinula „vidi kako se vreme skratilo, ma sigurno se i Sunce približilo“.

Jelena Lengold, književnica možda i ne zna Zagu, ali u jednoj priči lepo „dokazuje“ da 10 sekundi iz 1936. godine sad traje 15 sekundi.

Prigodna digresija: nije ona jedina otišla u penziju, pozdravljam i sve druge, uglavnom koleginice. U Danasu su se za ove 22, a zapravo 24 godine otkad postoji firma, rađala i deca kolega, sklapali se i brakovi među zaposlenima. Kad se proslavljalo prvo „danasovče“, izgovorio sam – ovo je jedan od znakova da će list preživeti. Ako znate šta pričam, a tek Danasovi „mladenci“ – firmu firmom čine i zajednički penzioneri, deca i brakovi. (Bilo je i večnih odlazaka, slava im, ali bilo je i mnogo „kreativnih“ napuštanja redakcije kao „rasadnika“.)

U ovakve dane, težimo da budemo oficijelni, pa se prisećamo profesionalnih podviga i muka, zabrana, kazni, otpora režimima, preživljavanju, nedostojnih uslova života i rada i sloboda za život i rad.

Ali, u kolopletu bitke sećanja i zaborava, uz faktor „skraćivanja vremena“, lažnog predstavljanja sitnica pred krupnicama i obrnuto, ponekad mi se čini da hod (po mukama) Danasa/Dangrafa može da se najbolje iskaže onim što ja zovem „zipovano vreme“. To je u domenu nematerijalne stvarnosti isto ono što je u materijalnoj onaj „japanski kanister“ iz vica. Meri pola litra, ali u njega može da stane 5 litara. Za 22/24 godine pro(e)živiš više nego „normalni svet“ za 200.

Na društveno-političkom planu to iskazujemo tezom da ova (hebena) zemlja, i čitav Balkan „proizvodi više istorije“ nego što može da podnese.

I tako, slavimo 9. juna (sad je bila nedelja) 22. godišnjicu izlaska prvog broja. A meni se priprema lista dan pre urezala kao, ako ne najteži, ono najduži dan u životu. Pričali smo jednom mi kolege osnivači o tome: nabrajah sve muke iz te prve nedelje. A oni kažu, i dokažu mi, nije sve to bilo prve nedelje. Nego – samo tog „dana pre“. Gusto! I dalje!.