„Najumetničkiji“ spotovi

Bio je čudo i duša od čoveka – multialtruista. Ne može se nabrojati čime se sve nije bavio, mahom dobrovoljno. Nagrada mu je bila – omiljenost u mestu.

Učitelj harmonike i fotografije, odličan fotograf, bolesnog srca izvanredan stonoteniser, s teškim oštećenjem kičme, teško pokretne glave suvozač na brdskim relijima, dobrovoljni bolničar-samouk što je u godinama pred smrt obilazeći ih biciklom opsluživao injekcijama lokalne dijabetičare, dugogodišnji bibliotekar, ali onaj koji je bio pročitao gotovo sve knjige iz tadašnje, prethodnih decenija netragom nestale nimalo skromne biblioteke…

Okupljao je oko sebe i stare i mlade, naročito ove druge. Većini čitalaca će malo značiti ovaj oskudni omaž, a i da ne kažem ni nadimak, oni koji su ga znali prepoznaće u ovim redovima jedan od njegovih nadimaka – Odža.

A znam da nije baš malo čilalaca baš ovih novina koji su ga znali. Jer, uz školu i institucije dodatno je edukovao brojne generacije koje su se potom rasule po svetu, pa i po našem čitalaštvu, svakako, takav mu je bio idejni smer…

Jedno vreme dok je štampa još bila štampa radio je na njenoj prodaji, pre nego što je dobio kiosk, u jednom sobičku. Sa pultom.

Zidove je ukrašavao što ceduljicama, što ispisima direktno na zidu. Nisu to bile mudrosti iz literature, već biseri koje su odvaljivale mušterije. Jedan rekao šolerantno, umesto nonšalantno, drugi žilver silet umesto silver žilet, treći tražio upaljač benzinac na plin…

Top-lista se stalno dopunjavala što šalama na račun prethodnih, što novim odvaljotkama.

Jednom uđe jedan što je već bio na zidu zato što je modne kreatore zvao krojatori i pita: „a koja ti je sad NAJUMETNIČKIJA REČ?“

Odža odmah flomaster, kaže, pa ova tvoja i na zidu napiše – najumetničkija reč i, po običaju potpiše krojatora.

Nekako i ovi spotovi i slogani za vakcinaciju ispoljavaju bliskost sa duhom i atmosferom opisanog zida. Jeste, kasnilo se sa kampanjom, a onda se pojavilo nekoliko spotova, od kojih su, čini mi se, funkcionalniji i više motivacioni i motivišući oni lošiji, a više promašuju oni najumetničkiji.

Najjasniji i privlačno razumljivi su oni gde popularni glumci ispričaju jasnu priču i jasno kažu – ja sam se vakcinisao/la, vakcinišite se i vi.

Odličan je profesionalno, ali istovremeno najumetničkiji onaj Udruženih protiv kovida ali promašuje temu upravo na način koji sam svojim ušima čuo u gledalištu – „ene ga Sima, sad će počnu Komšije (jedna serija).

Pretrpanost rečima imunizacija ili sintagmama o tome kakve smo sve pobede izvojevali, zamagljuje poruku, pogotovo ako je ona da prestane… da se vrati zagrljaj“ čija se nejasnost povećava u radio formi, mada i slika malo pomaže. Naprosto previše je prenesenih značenja.

Zato ih bolje vrednuje jedna Marksova zakonitost, nego estetske procene: roba ima vrednost i upotrebnu vrednost i može da mnogo vredi, a da je upotrebno – bagatelna.

Sve to, nažalost, ukazuje da bi bolje funkcionisalo neko birokratsko poziv-saopštenje nego sve ove najumetnosti. A zašto? Zato što je ovde stanje duha takvo da najbolje pali palminska motivacija – tri iljade brate, sestro!