Foto: Radenko Topalović Osamnaest je godina kako ni od koga nisam čuo ređe upotrebljavanu, zanimljivu izreku – „na dobro se lako čovek navikne“.
Sijaset je razloga za to, ali glavni je – o tome često i ovde pišem – što se postepeno, spontano i trpeljivo, ali ne zaboravimo i KONTROLISANO i tendenciozno, navikavamo na sve gore i gore.
To društveno stanje, i to ne zaboravimo, ima i HIMNU – „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
Podalje od zamerki za patetiku i pompezne reči spustimo se na prost, ali potencijalno poguban primer – zar se već nismo navikli da PROZORE NE TREBA OTVARATI da ne uđe zagađen vazduh. Kao da je u opštem okruženju onaj u stanovima i kućama – čist.
Naša deca i unuci rizikuju da nikad ne čuju poruku OTVORITE da uđe čist vazduh – i doslovno i prenosno – a nekmoli „na dobro se čovek lako navikne“.
Pre više od deset godina bilo me je malo sram dok sam pisao tekst za ovaj list čija je tema bila da li iko, poput mene, svakog jutra, ako ima urednu stolicu, pomisli bar, ako se ne sekira zbog toga – što povlačenjem lančića ili pritiskom na dugme vodokotlića u toaletu potroši najmanje devet litara vodovodske, a ne tehničke vode.
A ako zagrebe u podatke o kvalitetu i te vodovodske, videće da je i ona sumnjiva.
Ako se iz srpskih, posebno lokalnih vodovoda gubi curenjem u zemlju i više od 50 odsto vode, koje su garancije da kroz te pukotine ne ulazi i prljavština iz tla!?
Imali smo tu kod Plavog mosta komšiju koji je kotao za parno grejanje često ložio cepanicama izrezanim od pružnih pragova i proizvodio otrovni dim od sagorele impregnacije. (A i Kustin Drvengrad miriše na pragove, jer je njima kaldrmisan.)
Od komšijinog kotla napredovali smo do blagdanskih božićnih lomača sa auto gumama. Svoj kotao, sada ovde ložim mahom drvima i drvenim briketima. Ne pada mi na pamet da ubacim bilo šta drugo.
Džaba mi, mnogi se kotlovi u okruženju lože i tim svim drugim – plastikom, gumom, tekstilom, starom obućom… onim što se preporučuje za famoznu reciklažu. Puna su nam usta reciklaže i puni kotlovi reciklažnog otpada.
Ali, šta je gore od toga, evo primera naše reciklaže. U selu ima kontejnera koji se povremeno i prazne i tri divlje deponije, četvrta gradskom odlukom već 30 godina privremena je zatrpana borskim otrovom. Divlje deponije se šire čitavim atarom.
Prljavo se prljavom raduje! Oni što reciklažni otpad ubacuju u kontejnere džaba kreče. Oni se odvoze na zvaničnu a podivljalu deponiju na kojoj se uredno događaju požari u kojima izgori ono što nije ubačeno u kotlove.
To je taj reciklažni krug! I ne samo ovde.
(PS-IZVINJENJE za neoprostivu grešku u prošlom broju – Prva proleterska nije osnovana 1942, već 1941)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
