„Nedimović“ & laste 1Foto: Predrag Mitić

Nastavak što sam ga najavio u prošlom tekstu, gde sam se poigravao sa predskazanjem da će života na Zemlji nestati 50 godina nakon što nestane pčela, morao je da ode u pravcu koji je prošla nedelja nanela.

Kad sam pominjao primere što pokazuju da vrlo brzo neće biti sveta kakav poznajemo, a već naši neposredni potomci pojma nemaju kakav je bio „dok su još postojala godišnja doba“, dok su se mačke parile samo u februaru, a ne i u maju… pomenuo sam uginule vrane u naselju. U međuvremenu, naišao sam na još dve-tri.

Doduše ova desno (na slici) bila je ispod uličnog mini-trafoa, možda je stradala od električnog udara. To je manje verovatno, jer kad se tako šta desi, obično komšiluk ostane bez struje, a sad nije. S važnije strane, i da jeste – zar je transformator prirodno mesto za ptice.

Nije ni parafin zamena za pčelinji vosak, ali – naša posla – u vosak što se prodaje da bi se pomoglo pčelama u gradnji saća, naši falsifikatori (u zemlji funkcionera-plagijatora!) dodaju parafin koji pčelama nipošto ne odgovara, priča mi komšija – gradski pčelar. Pomenem mu proročanstvo o smaku sveta po smaku pčela, on me prekida: „Nije 50, nego četiri godine, reko Ajnštajn.“ Uf, mnogo sam produžio, pomislim. I odmah proverim, na sajtu kome se može verovati lepo stoji – teorija zavere. Ajnštajn to nikad nije tvrdio.

Ali, osnovna muka ostaje, ta se zavera pojavljuje, krajem devedesetih kad je u SAD bilo masovnog pomora pčela. Koji se nastavlja i kojekuda drugde. Pomoću Ajnštajna stvar se ispolitizirala, što bi rekli naši ministri (naročito ekologije i energetike), a problem ugibanja nije rešen.

I – vratimo se pticama. Sve češće mi se dešava da se, kad slučajno vidim neki usamljeni primerak, setim onih koje su se proredile, ili ih dugo uopšte nije bilo tamo gde su „dok je bilo godišnjih doba“ bile svakodnevica. Češljugare (štiglice) ne viđam decenijama, iako je oko sela sve više čička kojim su se kad se osuši najčešće hranili. Možda je čičak sad otrovan. Pre neki dan slušam neko kuckanje nalik kljuckanju detlića o drvo. Detlića tamo nema decenijama, to neki komšija nešto zakivao čekićem.

A laste. U selu ih takođe nije bilo godinama, letos su se pojavile. U manjem broju i to uglavnom u okolini dveju kuća koje jedine gaje – krave. Još ponegde pokoja. Rekosmo, sve je povezano. Šta se npr. dešava ako Nedimović, ili bilo koji Dragin ukine subvencije. Ili i bez toga ova dva meštanna odluče da se „ne mlate više sas stoku“. Laste ne čitaju Službeni glasnik. Šta će jesti – ako se dosele dogodine?

Mi, jedine životinje obdarene svešću, nismo svesni čudesnih puteva lanaca ishrane. Za života sam ustanovio dok je Timok nestajao da bi ga ostalo manje od negdašnje trećine – kako nestaju neke vrste riba, paralelno kako nestaje prirodnih mamaca kojim se najradije hrane. Da li nestaju jer nema mamaca ili nestaje i druge hrane za njih od istih otrova koji su ubili mamce?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari