Nemoguće želje

Danima me opseda svojom jednostavnošću, koja s druge strane, upozorava na ogroman bezdan između želja, dodajmo, ambicija, s jedne i mogućnosti s druge strane.

Među njima je raspon čas manji čas veći, ali s tendencijom da se nemogućnost kao ishod povećava. Još kad se na tas želje stavi i mašta, o potrebama i da ne pričamo, taj bezdan postaje jedan uzburkani kazan u kome se svašta skuva i zakuva.

Reklo bi se da se sav ljudski život sastoji od (do)kuvanosti sastojaka koji su se u tom loncu našli.

Priznajem, nisam bio svestan koliko je teško dostojanstveno izaći iz ove teme. Lakše je bilo površnima što se zadovoljavaju poslovicom „srce oće, al dupe klokoće!“

Najpre, na prvi pogled, pada mi na pamet davni nadrealistički almanah nazvan Nemoguće, ali on sam sobom pokazuje da je moguće neko apstraktno nemoguće.

Na antipodnoj od kočopopopovićevske strane je, recimo Ćosićevo Stvarno i moguće, međutim smo, mi neki, iz toga i njegovog opusa iz poslednjih decenija samo podrugljivo akcentovali dokaze da je nemoguće moguće samo ovde i samo uz dodatak posebnih srpskih svojstava.

Vrhuni se to u takoreći koračnici populizma čiji refren glasi da onima koji su „jači od sudbine“ niko ništa ne može.

U prisećanjima sam pomislio i na anegdodsku politikološku definiciju onog raspona koju je često izgovarao, preciznije izunjkavao jedan naš profesor, potom i političar „e, drage kolege velika je diskrepanca između normativnog i stvarnog!“

Kadgod bi se povela priča o tome zašto praksa toliko odudara od proklamovanih društvenih i političkih principa, kojoj sada u zakonodavstvu i pravosuđu, više i ne treba ni ta jednostavna definicija, pošto je poslednjih godina svedena na tačniju – „i na tarabi piše“.

Međutim, sve ovo, ponovljeno je (najčešće uzalud) stotinama puta.

I začudo, bar mi sada tako izgleda, ona punoća poruke sa grafita najbolje se može dočarati pitanjem: da li se, recimo, nemogućnost ostvarenja želja, namera, ambicija, promena, kao ishod povećava delom, ili najviše zbog toga što smo se previše uljuljkivali time što je civilizacija (varljivo) učinila da nam postane dostupno mnogo toga što je istorijski nedavno bilo – fikcija. Pa smo poverovali da je moguće – sve!

A živimo u sredini gde postaje nemoguće i ono što je – najnormalnije! I, pride, pristajemo na to!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.