Foto: Radenko TopalovićPitanje da li je rok muzika svojom dugotrajnošću već zaslužila da se tretira kao tradicija, a da to ne ostanu samo kolca i folklorci bilo mi je ukrasna provokacija da se zapitam/o o dubljim problemima. Uostalom, ako su narodni i folklorni motivi često bili podloga za nova ozbiljna muzička dela i opere, pa su i naši preci u tome briljirali zašto bi pitanje sa početka bilo samo „potštapajuće“?
Ali, kad se bolje razmisli vide se brojne društvene, političke i anti/civilizacijske prepreke da se kvalitetno staro a dobro, preuobličava, modernizuje, inovira.
Selo u koje sam se vratio i koje pamtim, između ostalog, i po makar sitnim iskoracima sedamdesetih godina u tom pravcu, sada je u teškoj učmalosti. Ima tanušnih snaga da se, bože zdravlja, nešto ponovo podigne. Ali, s druge strane ono jeste zgodna „epruveta“ u kojoj se štošta važnije, „na drugi pogled“ dade ustanoviti.
Proveravao sam prethodnih dana na važnim društvenim, ne toliko političkim punktovima – jer politika je ovde u još jadnijem stanju no što čitava Srbijica pokazuje – kako stoje stvari sa tom famoznom tradicijom. Pitanje je bilo da li se i koliko zna o znatnim ovdašnjim ljudima iz prošlosti ali i koji su od njih i konkretnim delovanjem u selu i za njega mnogo učinili. Kao i za čitavu zemlju. Srednje generacije uopšte, stariji i najstariji, tek poneki, jer onih starih koji su znali nema više – ne bi mogli ni da nabroje svoje slavne pretke, a nekmoli da poimaju njihovo delo. Osnovnoškolci, npr. nemaju pojma, ali nisu za to sami krivi, da je jedan od najboljih i najproduktivniji dečji pesnik Branko Živković, urednik u „Dečjim novinama“ (šta to beše!?), „otac“ časopisa „Zeke“ i „Tik-taka“ rođen ovde.
Za Zorana Milića znaju poneki koji su ga sretali kad je dolazio u rodnu kuću, ali malo ko zna njegovu pesničku veličinu u jugo pa i balkanskim razmerama. O Jeremiji Živanoviću gotovo da mlađi naraštaji ništa ne znaju, a čak ni zašto se njegova dobro očuvana i od potomaka bar preko leta nastanjivana kuća zove – Banova kuća. Iskreno, i sam sam recimo, baveći se ovim – ali i idejama o oživljavanju te „tradicije“, a možda i rok muzike na „vražogrnački način“ zbog ovdašnjeg porekla poznatih rokera – tek ovih dana doznao da je odavde i znameniti lingvista Đorđe, prezimenjak Jeremijin, Živanović. Koga ne verujem da pominju ni Beograđani čijim je precima bio – gradonačelnik. Pa i Sveta Božinović, a tek njegova kći Brana skrajnuti su iz očuvanja seoskog „identiteta“. Potomci Miloševića, vlasnika mlinova i hiddrocentrale u Gamzigradskoj banji sad se prezivaju drugačije, ali i o vlasnicima starog prezumena malo ko zna. Itd.
Na individualnom planu, razlozi za ovaj nemar, primetio sam leže u bukvalnom intelektualnom retardiranju pojedinih ljudi koji su nekad bili uzori mladima. Na opštem planu, a i uzrok za ono iz prethodne rečenice su – mediji. Tabloidarijum. I to što se kultura u državoj strategiji bazira na „Kosovskom zavetu“, a u praksi sprovodi na Pinku, kroz „Zadrugu“.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
