Nestašica Srba (teze – nastavlja se)

Uzgred, kad se približe tom broju teško da će biti i šljiva, ili bar do njih neće biti prohodno kroz trnjake koje će prošaravati tek po koja crna gljiva.

Podrobnije me to davno okupira i evo jedne asocijativne strofe iz moje pesme/knjige Kiselo drvo jede Srbiju koje hoće da kažu da se još samo to drvo razvija i množi onako kako nam se savetuje da treba da savladamo depopulaciju, negativni prirodni priraštaj i belu kugu.

„Ono ulazi u napuštene vinograde. Njih posebno voli.

Razmnožava se onako kako nam savetuju da množimo decu.

Zalazi gde su se belele bačije, a sad samo nerasti riju.

Eno ga po utrinama, vododerinama predelima nalik onim na Mesecu.

Ćutljivo, uporno, vredno, neumitno. Kiselo drvo jede Srbiju!“

A možda će, zapravo vrlo je verovatno, ili bi bar tako trebalo da bude, biti šljiva koje će saditi, uređivati i orezivati neko drugi, a pod njih se smestiti, taj ostatak Srba.

Ili, ako bidu (slučajna greška koju ostavljam!) pametni kao što nisu, ni oni, ali pre svega ti njihovi br(b)ljivci, sami će predvideti, isplanirati, organizovati i ozakoniti način na koji će im ih neko (i ko) posaditi, orezivati, pestovati, a oni – stariji uživati u hladovini, a mlađi pripomagati idejama i daljim planiranjem.

Ovako, kako je (davno) počelo i kako se nasumično, neplanski i, konačno, lažljivo radi i predlaže ispada da se nestašica našeg naroda jedino može nadoknaditi rađanjem, ma bezmalo štancanjem nove dece. Srpčadi!

Jer drugi se građani (manjiine!) i ne pominju ili i ne planiraju, ili se od njih zazire u strahu od njihovog množenja (štancanja!).

Na kraju tog luka, ne luka, već spirale (vrzinog kola) stoji pitanje – ima li, može li postojati Srbija i bez Srba?

Ili sa manje nego što ih je!

A kako nam (ne) ide svakodnevno će ih biti sve manje.

Odgovor je, naravno da može, ali za to se valja sistematski i planski pripremati kad se sagleda šta je zaista nacionalni interes za koji se svašta proglašava, ali istini za volju od ustanovljavanja zemlje kao države nije određen i svaka je vodeća garnitura mogla da nešto takvo proglasi, a da zapravo to nije to ili da je – propagandna laž.

Sve te (prazne) priče o rešenju demografskog problema, kad se bolje razmotre deluju kao maska, pokriće, izgovor da se ne vidi koliko je straobalan odliv već postojećih (mladih) Srba i građana Srbije.

Ne može ih se narađati onoliko koliko su elementarno loši uslovi za život u stanju da ih odavde oteraju.

U kom pravcu će se ekonomija (zemlja) razviijati, kakvi su ljudski resursi (radna snaga) za to potrebni, hoće li se nestašica savladavati uvozom tih resursa i kog profila i nivoa obrazovanja, ako se ono ovde sve više  usmerava na proste „motače kablova“, od čega će oni najproduktivniji i dalje bežati.

Da skratim na ilustrativan odgovor: ako smo kao natalitetski aksiom čuli onu budalaštinu da se deca više rađaju na nižim spratovima, zašto su po tom istom budalaću kule (i obećani gradovi) „nacionalni interes“?