Nestašno ništa

„Će iziđe svet na kraj, a u svaku voćku će da uiđe crv“, deo misli o crvima jedne mudre bake rođene u 19. veku već se ostvario, za onaj drugi deo, o svetu, ima sve više dokaza.

Često te sitne dokaze, tek kao slikovite klice nalazim/o u jeziku i govoru. Nevolja je što ih mnogi čitaju kao „jezikoslovne sitnice“, ne uočavajući da izrika ili ispis često, više nego što pokazuju jezičku grešku, otkrivaju društvene i druge odnose, njihov besmisao, ništavnost. I ništavilo! Pa, kad god govori i ni o čemu kao da je – nešto. To je ivica – postsveta.

Popeo sam se – ali izgleda najviše sebi – na glavu opomenama na po/grešne sitnice u političkom i javnom govoru i novinarstvu, svrstavajući ih ne u ne/pismenost, već u pokazatelje „ukupnog“ odnosa prema stvarnosti. Reći, govoriti: polemika OKO izbeglica, dijalog OKO Kosova, a ne O jednom ili drugom, kao najslikovitija, pokazuje – dosadan sam već – naše visoko poštovanje neusredsređenosti, okolišenja, izvrdavanja… (A plus što zvuči i znači kao – „oko vruće kaše“)

Alkoholičar na grupnoj terapiji svoje bolesti „pada na ispitu“ odgovornosti kad kaže – „došlo je do mog opijanja“, ali u svem „okolnom“ društvu naći ćete obilje nonšalantnog oposredovanja činova, događaja i odluka za koje se tim „došlo je do…“ odgovornost prebacuje sa subjekta na na višu silu, na nešto izvan njega…

(Bilo bi licemerno da ne kažem i ovo: na mnoge isprazne formulacije u ovom listu ukazujem, primerice za ono „dijalog OKO“ kao paradigmu, opominjem kolege, kao noćni dežurni, kad god nije skupo zbog toga menjati stranu, ispravljam bar naslove, bar za beogradsko izdanje. Ali, uzaman, ponavlja se… I ukazuje na nešto poraznije – ni novinari često ne čitaju svoje tekstove i novine, što se samo do pre koju deceniju i kažnjavalo kao profesionalni propust.)

Zato, da se ne bih više sekirao, odlučio sam da smanjim broj napisotina o tim znakovitim sitnicama. Odsad ću samo da pravim top-listu i da beležim samo rekordere u jezičkoj ispraznosti, a tobožnjoj stručnosti.

Poslednjih nedelja tako se nametnula reč – hemija, kad njome hoće, sve učestalije, da se iskaže dobro razumevanje, saradnja, ili ljubav pomeđu nekima. No, pobedio ju je izraz da je jedan festival poznat po svojoj – atmosferičnosti… Visoko mesto odranije drži jedna advokatica koja reče da je tužba „podneta od strane mene“ i jedne doktorke koja objašnjavajući zašto je neki pacijent sa smrtnim povredama zaista i umro, veli: njegove „povrede su bile takve da su bile – nespojive sa životom“.

Prvo mesto, ipak, zauzima endžiovac, ekspert za izbeglice izrazom – DEŠAVA SE NEČINJENJE. Dakle, ne dešava se ništa, ali je to ništa baš nestašno, jer se dešava. Otud mi misao o postsvetu.