Ni duhovnosti, ni vrline

U međuvremenu, zaokupio me jedan prijatelj molbom koju imam razloga da ne ignorišem da ovde kažem/o koju reč povodom 21. godišnjice smrti pesnika Brane Petrovića koja pada u prvi nadolazeći utorak 26. o. m. kada će prijatelj uz Duška Novakovića govoriti Braninne pesme. Na grobu mu, kažu, „slobodnoj tribini“ u 18 sati na Novom groblju. Godišnjica nije okrugla, ali Brančilo je veliki.

Uprkos verovanjima kako je „na ovom svetu sve povezano“, muka je ovo dvoje spojiti, a da ne bude „krivo spojeno“? Nazire se neka šansa, pa da se proba. Ako je klik na informaciju, važniji od njenog iščitavanja, i ako se od brojnosti klikova može zaraditi, jadno je to ako stimuliše neobaveštenost, podložnost kvaziinformacijama i snižavanju obrazovnog nivoa takvih hitrih korisnika.

Ali, ne zaboravimo, naši i klikovi ljudskog roda na planeti koji klikću po telefonima i u oskudno elektrificiranim zemljama, donose mnogo veću zaradu korporacijama koje izmišljaju sve nove i nove mreže.

A njihovi vlasnici i stručnjaci-izmišljatori su najmanje oni koji su površni i samo klikću. Ne, oni svom potomstvu kupuju skupa i čista ostrva, obezbeđuju  izvanredno obrazovanje.

I kako se u svojim knjigama – pa i u Vodiču kroz smak sveta (pod imenom Kodjo Vangorski) pribojava moj prijatelj Lj. Anđelković tako se iznad homo sapisensa koji treba da i nadalje samo radi i klikće, izdvaja vrsta homo contentus, zadovoljan čovek koji njima upravlja.

Ovoj višoj klasi ostaće i dobar život, i obrazovanje i – duhovnost u najširem smislu reči, a kliktači (duh)ovnost već sada gube, klik po klik. I, eto, možda tanke veze s Branom.

Pre neki dan, na iksteru nađem vest da će se u Skadarliji rušiti kuća Đure Jakšića, uz pretpostavku da će na njenom mestu nići neka zgradurina. Kao još jedno potiranje urbanog nasleđa i duha Beograda.

U vest nisam poverovao, ali sam se setio Đurine kuće 1970-ih ispred koje svake večeri satima stotine ljudi nije kliktalo već slušalo, klicalo i aplaudiralo poeziji (i Braninoj) koju su govorili poznati glumci i recitatori, najčešće ovaj, gorepomenuti prijatelj – Atif Džafić.

Nagovarajući me da ovo spojim, poslao mi je rukom pisane beleške iz predsmrtnog razgovora s već konfuznim Brančilom. Prenosim samo dve spojene misli koje dodiruju temu duhovnosti. „Krivo se žali Ljudski rod na svoju Prirodu što nerazumna i kratkog veka. Više se koristi slučajem nego vrlinom!“
Nestaju vrline!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.