Odža (Iz nostalgije u raspad 6) 1Foto: Radenko Topalović

Odža, 19312 Vražogrnac, SFRJ. Samo ove četiri reči bile su adresa na razglednici koju je Stanimir Mišić dobio iz Mongolije od jednog drugara poreklom iz sela, relativno poznatog Bg-muzičara i člana renomiranog kulturnoumetničkog društva.

To je jedne od godina 1970-ih bila u nizu sličnih, akcija traženja pobednika – ko će iz najudaljenije zemlje sveta da najkraće adresira pismo legendarnom Odži.

Jednom od najboljih i najplemenitijih ljudi koje sam znao i s kojim sam se družio, a bio je godište mog oca.

A družila se s njim bez razlike sva progesivna i druga mladež. I da ne uvredim meštane koji su ga svi do jednog poštovali.

A okupljanje oko njega, šta god radio – bile su prave agore u starogrčkom smislu.

I mesto gde se ozbiljno razgovaralo o svemu, najvažnijim događajima u svetu i zemlji.

Kako je zaradio nadimak, uz odmilja – Mile?

Bilo je to pred davno umrlim kioskom štampe (u selo od onomad ne stiže ništa od štampe!)

Brojnom serklu oko njega prilazi pop Milorad po ranojutarnju Politiku i dobronamerno nasmejan kaže pa kod tebe ovoliko, a kod mene u crkvi – niko.

Verzije se razlikuju samo u tome što se ne zna ko je rekao „mora da je Mile neki hodža“.

Pre ovog dugo je imao nadimak Saki, valjda po nekom japanskom stonoteniseru, jer je i sam izvanredno igrao.

Tu je ključ ove priče. Odža nije bio invalid, ali je živeo i radio sa teškom povredom kičme.

Kao nestaško u detinjstvu, pao je sa drveta, a kad je, uporan, izašao iz gipsanog korita, pričao mi, sam se rehabilitovao koristeći možda baš to drvo kao vratilo.

Bili su mu ograničeni pokreti glave u stranu, ali je uprkos tome bio suvozač bratu na autorelijima u stojadinu.

Portretiše ga ono šta je sve radio, a ne može se sve nabrojati: bio je bibliotekar i savetnik đacima i odraslima šta valja čitati; kad je biblioteka uginula radio je godinama u kiosku iz njega prenoseći zapamćenu svetsku i seosku hroniku, legende, šale i anegdote, negujući ono što se sad zove kultura dijaloga, ali i osmišljavajući sa sabesednicima onakve duhovite akcije; izvanredno je svirao harmoniku, klavirku, nipošto na svadbama, ali rado za KUD naučio mnoge mlade da vladaju dirkama, da bi potom i oni svirali na priredbama; kao odličan fotograf (i fotohroničar) slikao je meštane i kulturne događaje, a jedno vreme vodio i školsku foto-sekciju (tu sam naučio da radim u fotolaboratoriji); poslednjih godina pred smrt 1990-ih na sportskom biciklu svakodnevno je obilazio seoske dijabetičare i davao im injekcije…

Danas nema nigde, ni u selu takvih, ali o duhovnom potonuću govori nešto što sam pisao u tekstu o kreativnim nadimcima iz tog doba, nasuprot onom muzara koji je dobio jedan sadašnji preduzetnik i seoski dobrotvor.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari