Opšti alkoholizam

Predloži Đinđić Mićunoviću, kao nemački đak, kasnije će mu prišiti i nemački čovek – seća se Mićunović – da iskoristi svoje veze i da kao opozicionari odu kod (mislim Genšera, da ne kopam po arhivi). I ugodi se poseta, ali vrlo rano ujutro. Kancelar pita „kafu ili čaj“, pa se doseti, „a šta se ovako rano pije kod vas u Srbiji (SRJ)“. Đinđić ko iz topa – rakija, a Mićun oće u zemlju od stida. A Genšer, pa šta se onda pije u podne. Zoran ispaljuje – u podne su već svi mrtvi pijani!

Ili. Pokojni kolega Magdeski, saradnik u prvim danima Danasa, pre ulaska u redakciju, nekoliko sahata provodio je uz žestinu u kafiću preko puta (naknadno sam sa velikom dozom pro/ver/e/ovatnoće shvatio da je ugostiteljski objekat bio u službi kontrole redakcije). Virnem i ja pre odlaska u ofis, a on kaže, „ajde, direktore, popi jednu“! Rano je (tad sam još pio), tek je pola deset! „U Nikšiću već povraćaju“ – ubeđuje me.

Kao i svaka anegdota ili vic i ove dve memoarske imaju to preterivanje duhovitosti radi. U antialkoholičarskim udžbenicima i brošurama-savetima za lečenje ove bolesti ukazuje se i na te društvene, nacionalnoidentitetske zablude, tradicionalna (srpstvena) herojska svojstva pijenja (onaj Marko „ne pije ga kaono se pije, već leđenom od dvanaest oka“, a zlostavlja i Šarca što mu pola daje), mačizam (i deci se veli, muško si, popi, no je i tu s decenijama zavladala visoka polna ravnopravnost).

To slavljenje pijenja, nauka je to ustanovila, ima i te kako uticaja na ubrzano približavanje stvarnosti Đinđićevoj šali. Ali, dok (mi neki) bespomoćno kukamo (dok se većina divi) neizlečivoj i neistrebivoj pogubnosti, ne samo rijalitija, već čitavih programa naci-televizija (sad će Zekić, hahaha, to da spreči) ispod radara nam promiče cunami, poplava promo-kiča koji do elementarne nepristojnosti i agresivnosti ohrabruje žestoko opijanje. Tuče, razvode, prevare (jedna je tek sad saznala da gaji njegove sinove!) Delom i sa svih tih i takvih televizija, a tek sa (lokalnih) radio stanica. Nemoguće, je i nepotrebno ovde citirati sve te baljezgarije koje ispiraju mozak slušalaca, ali stvaraju i (vaspitno-obrazovnu) atmosferu i klimu da je alkoholizam – nezaustavljiv i neizlečiv.
Kod alkoholizma se leče posledice, ali i ona što se zove alkoholičarsko ponašanje.

Na terapijskoj grupi, davno, neko je primetio da se ono ispoljava, i kod onih koji dijagnostički ne spadaju u alkose. Vlada u društvu i nad društvom, politikom. Taj opšti potpomaže i onaj običan, pijanački. Ako ovo ponašanje (samim tim i komunikaciju) definišemo psovkom, to je – „jebo lud zbunjenog“.

Manipulacija, obmane, laži, neodgovornost, lažna obećanja, pomeranje rokova, odsustvo planiranja, odlaganje zadatog i zakazanog. Nema dijaloga, svi govore uglas, niko nikog ne sluša, jedan govori preko drugog (kao u emisiji Reč na reč), kafansko nadvikivanje, dovikivanje, podjebavanje (kao u skupštinama), beskrajne besmislene priče (kao javna obraćanja), izvrtanje smisla (kao zamena teza, opširan odgovor o kruškama, na pitanje o jabukama), brži jezik od pameti (poput nekih ministarki i onih pismenijih i onih što sriču), pozajmljivanje novca radi da dalje pije (da raste BDP, da privredu razvije).