(O)smišljeni apsurdići

I sam se time služim, pa mu s tugom i gorčinom tepam Srbijica loveći po njoj apsurde, a mnogo ih je. Ipak, retko sam – a ne da nisam – upotrebljavao prilično adekvatan naziv Apsurdistan.

Ta tema teško da skoro može da bude zaokružena, ali eto poslednjih dana nakupilo se nešto neobičnih argumenata za opravdanost grdnji na račun majčice, i nas njene sirote, sve sirotije dečice.

Apsurdići i nonsenčići, pojedinačni ili u hrpicama, na svakom koraku odlično objašnjavaju kako smo mic po mic, apsurd po nonsens, nonsens po budalaština došli do normalizovanja apsurda.

Ima u na obodu Zaječara jedna stara, odoka napuštena, možda i privatizovana ciglana, što u ovom trenutku nije važno za temu.

Ima i jedna slična, ovde kod Vrčina, ali nije zakićena onim čime se ova zaječarska kiti.

E u toj timočkoj oko koje titra pomalo nostalgičnog sećanja još se ponosito diže očuvan dimnjak.

Iz njega poodavno nema dima, niti iz žarišta ispod njega izlazi cigla.

Uvela je i ta zemljana industrija kao i ona kristalna u bivšem Kristalu gde se takođe diže uzaludan dimnjak, kao i ona keramičarska, porculanska čiji dimnjak ne pamtim.

Kao i mnoge druge kojima dimnjak nije bio potreban.

Ali, ovaj u ciglani ima modernu, novotehnološku namenu – na njega su natakarene neke antene, odašiljači, podrška mobilnim vezama.

Možda neko i naplaćuje te usluge, a možda, ako je ciglana svačija i ničija, dakle državna, vlasnik tog svačijeg i ničijeg svačega i ničega daje gratis usluge toj natakarenosti.

U svakom slučaju u državčetu čiji državničići pate i od ideja da dižu skupe jarbole koji ne služe ničemu osim da nose trobojku, a one koji se tome protive nazivaju izdajnicima, taj dimnjak koji šapuće i guče istoriju napretka u propadanje od industijalizacije ka digitaliizaciji, na svoj apsurdan način priča i priču o svakovrsnim prenamenama upotrebnih vrednosti stvari i dobara koju uobičajena pamet teško može da pohvata.

Na brdu iznad Bubanj potoka, sa kaluđeričke strane godinama štrči jedna neomalterisana nikad nedovršena, ali uprozorena kuća na par spratova.

Dobila je pre više godina, ne upotrebnu dozvolu, jer je verovatno podignuta bespravno, ali ima – upotrebnu vrednost.

Preko čitavih fasada, rasprostiru se bilbordi i reklame.

Ne izdaje se prostor, već ciglene plohe zidova.

Priča tu ne staje, vlasnik je svakako u nju mogao da dovede i struju, jer se ovde ona masovno dovodi i u objekte bez građevinske dozvole.

A ako je instalirano brojilo, njega je morao da kupi vlasnik, ali ono automatski, bez ikakvog ugovora i reversa postaje Elektroprivredino…

Malo podalje nisputno stoje ogromne što dovršene što nedovršene građevine, nikle na zemljištu eksproprisanom zbog autoputa, na temeljima porušenih kuća za koje su vlasnici dobili stanove, a onda oni ili neko drugi ponovo izgradili kuće.

I eno, na jednoj nedovršenoj građevini tri-četiri predizborna bilborda.

Kao antena na ciglani, kao zastava na ničemslužećem jarbolu… Možda Srbijiica nije Apsurdistan, ali jeste autobiografija apsurda.