Park korova

Zimus, u prednovogodišnjim mesecima, a uveliko pod novogodišnjom rasvetom, kao dunđer po rođenju, na ovom mestu u Danasu napisao sam, gledajući kako se zbrzano postavljaju ploče i kock(ic)e na zabetoniranoj Slaviji, da će brzo da se rasklate, rasklimaju, poispadaju i denivelišu („unevodoravne“).

I to se pokazalo tačnim. Štaviše, ploče na platou prema Ulici kralja Milutina su se velikom površinom poraspadale, a one nimalo ukrasne, oko poveće, a ipak – spram – onolike betončine male „žardinjere“ su se polomile i popucale po šavovima. (Znaju li naši vajni investitori i graditelji za ikoji drugi materijal osim betona kocki i stakla, kad će da „izmisle“ travu?)

Havarija sa baš tim pločama, što bi rekli „notorni“ novinari, „izbila je na svetlo dana“, gradske vlasti su se prepucavale sa izvođačem, polemisalo se o tome ko je kome dužan i ko je za šta kriv… Tako je u prvi plan došla velika aljkavost i brzopletost. Ono malo postojeće javnosti, a ovde javnosti odavno nema, skrenulo je svoju pažnju ka tome. A ka zaboravu krenula je ona još veća aljkavost – graditeljsko upropašćavanje velike javne površine.

Međutim, to je – na prvi, ali šta je na drugi pogled? Pažnja je, dakle, skrenuta ka popravljanju debelo zabrljane rabote koja nije bila ni završena, a već propala. Tako će van ičije brige ostati sijaset „sitnijih“ propusta i kvarova: na mnogim mestima, ne samo po obodu žardinjere, poispadale su one sitne „makadam“ (da li znate da to nije turcizam, već ime prve firme koja je kaldrmisala Beograd čiji je vlasnik bio neki McAdam), potom „krpačine“ oko šahti, vodoravne ploče su toliko nevodoravne da su idealne za pravljenje barica… Zbir tih sitnica je – krupna stvar, kao što pikavac po pikavac na travnjaku jednog dana postane – sajam pikavaca.

Najilustrativniji pak primer kako je izdaleka gladac, a izbliza jadac, jeste sama ta „žardinjera“ što je na značaju dobila i time što je bila „junakinja“ jednog Vučićevog detaljnog opisa u nekom govoru, hvalospevu Slaviji i NJima. E, tu je, dok su se ploče spremale da pucaju, u novembru i decembru zasađeno u nabrzinu dovezenu zemlju nekoliko vrsta biljčica tipa cveća. I začudo, sve se to primilo, ovih dana i procvetalo.

Ali, avaj, zemlja je izgleda nepripremljena bila za park i pomeđu cvećem, eno – nikla korovčina – mlečika, boca neke divlje, neimenovane travuljine, ima (bilo je) doduše i divljih makova (bulki), samonikla pšenica… Raj za istraživanja mladih botaničara, a pejzažnoarhitekturalno cvećance se gotovo i ne raspoznaje… Zato mi ta žardinjera liči na sve druge velike priče i projekte i obećanja: veliko a ispunjeno aljkavošću, nemarom i korovom. Ko veliki BDP unutar koga se koprca gladna sirotinja. Grandomanski prvi (često izmišljeni) korak, bez pratećih koraka. Park, pritom primitivan i kičerski koji se ne plevi…

I država nam je kao ta žardinjera, dugo je takva, samo mi se čini da su je pre manje hvalili. Ili se varam?