Pendžetiranje

Ovo gore mi je samo od sebe palo na pamet u duhu apsurdnih viceva iz sedamdesetih prošlog veka kad sam razmišljao, a često razmišljam, o tom ulepšavanju pojmova kojim se prikriva ogoljena suština nekih radnji i poslova. I još se pritom svemu doda oreole nekakve stručnosti, profi-jezika branše. (Posle zaprašivanja radi suzbijanja larvi i „odraslih formi komaraca“ malopre u odnosu na pisanje ovog reda teksta, čuo sam novi ekspertluk o zatiranju komaraca – LARVICID NA VELIKIM VODENIM POVRŠINAMA.)

Da se vratimo putarstvu. Dakle, krpljenje, krpačina ulica, puteva pa i magistralnog auto-puta se „stručno i oficijelno“ posebno „ministarski“ kaže – rehabilitacija kolovoza. I da se razumemo, nekad znači krpljenje većih površina, pa put izgleda kao pačvork, nekad se preko postojećeg sloja presvuče novi tanji ili deblji, „okošulja se“ što bi se reklo. Najčešće se famozna rehabilitacija svodi na popunjavanje prethodno okrajcovanih rupa.

Evo, sad su me nedavno, prilikom Vučićeve posete zaječarskom okrugu na sve podsetile te zakrpe po gradu, a posebno nekoliko njih na putu prema mom Vražogrncu. Inače, to parče se već gotovo četiri decenije, otkad je selo zaobišao nešto moderniji put ka Negotinu, uglavnom rehabilituje na taj način – krpačinom. Hitnim, svečarskim, a ponekad i „festivalskim“ prilikama. I to spada u rehabilitaciju, a verujem da čak nije ni to.

Pravi izraz je – pendžetiranje. Mladi ne znaju, a možda su i stariji zaboravili. Pendžetirale su se nekad cipele sa kožnim đonom. I da odmah kažemo, reč je o vremenu kad su takve bile ređe u odnosu na one sa gumom ili gumenjake/gumenjaše. Pirotske, „Tigrove“ čiji se kvalitet merio vicom – „padne čovEk od deseti sprat i sv se stroši, a na gumenjaši neje ništa.“ Kod pendžetiranja obućar rupu u đonu proširi, pretvori u neki merljivi oblik kruga ili elipse, pa ivice kruga sastruže ukoso, konusno, a onda sa table novog đona iste debljine iseče parče te veličine, takođe konusno obradi ivice i zalepi ga u rupu.

Neke operacije i deblji đonovi zahtevali su i drvene eksere (nalik čačkalicama). Bilo je to vreme kad su se cipele, naročito zimske dodatno štitile – blokejima. Slično flekicama to su polumesečaste metalne pločice koje se ukucaju obavezno na petu, nekad na prste cipele, a bome nekad i sa strane ko ima širu, „ovčarsku“ nogu. Zveckaš ulicom, ali blokej čuva đon.

Zašto je današnja rehabilitacija najsličnija nekadašnjem pendžetiranju? Pa, ako se uzme u obzir da je cipela sa đonom ipak bila izraz nekog statusa unutar generalne sirotinje, to je najsličnije sadašnjem stanju naše infrastrukture. Puvaš se da si nešto, imaš cipele s đonom, ali moraš da ih krpiš, nemaš za druge. Nove.

Pendžetiraš puteve, ali to zoveš – rehabilitacija. Otmenost izraza prikriva jad i bedu, neogranizovanost, a možda i krađe na tenderisanju. Nije baš to, ali dobro paše još jedno zezanje (znao sam čoveka) iz onog vremena – znate li da je Z. X. kupio „fiću“ da mu se ne bi videla zakrpa na turu. Prvo „pendžetirao“ pantalone zakrpom, a zakrpu „fićom“.