Pobeda&neredi

Inače nepouzdan i razdrndan poput vozila, vozni red gradskog saobraćaja bio je dodatno haotizovan antinavijačkim kordonima na Autokomandi. Uzgred, autobus br. 17 koji odatle ide Ustaničkom ulicom, tada je na intervenciju ad hoc i veoma nervoznog dispečera i uz negodovanje putnika, spičio autoputem sve do Plavog mosta. Licemerno, nisam negodovao jer me je istovario takoreći pred kućom, kao taksi. Tako sam se „osvetio“ – to je tema – za jednosatnu vožnju s mučenjem.

E, u tom busu desio se taj uvod tokom mic po mic vožnje u haosu i na putu i u vozilu. Sve do Mostara bio sam priklješten grupom mladića, pokazalo se navijača Crvene zvezde koji se, to sam znao, zovu „delije“.

Bila je to izuzetno retka, a duža prilika za bliski susret sa ovom felom mladih. Dotad sam ih pepoznavao, ako jesam, u mnogo kraćim sekvencama kad se negde pojave galameći posle utakmica. Duksevi i kapuljače, rečnik, psovke, pesme, dopijanje flaša i bacanje na tlo ili pod, to su nedvosmisleni znaci. Bilo je, doduše i diskretnijih znakova prepoznavanja, recimo kad se neki od njih sedeći u busu, sa sve kapuljačom prekrste pred Hramom Svetog Save.

Ovi sa Novog Beograda, međutim, bili su mnogo različitiji od ove predstave o navijačima. Ni trunke agresivnosti, čak pitomi, uobičajeno bezobrazni rečnik mladih, onoliko prost(ački) koliko se može čuti i po školskim dvorištima.

Poslednje dve reči poređenja nisu slučajne, dobro su legle. Jer, bio sam svedok svojevrsnog obrazovnog procesa, edukacije o kojima nisam ništa znao iako im posledice svi znamo.

Dečaci su se, naime, preslišavali lekcije iz tog paralelnog obrazovnog sistema. Ponavljali su slogane i stihove „borbenih“ peesama, ukazivali jedan drugom na „likove“ koji ih uspešno kreiraju i one koji to ne umeju… Uvežbavali su pevušenjem one uspešne…

Zapamtio sam onu koja najbolje odražava unutrašnju logiku tog „vršnjačkog pokreta“. Kaže: „Igraj, Zvezdo, igraj i pobedi, iza nas će ostati neredi!“

Dakle, radost pobede zahteva nerede. Svečano(st) nasilje(m). Jeste, u dubini to je ono – sin mi se ženi, ima sve da porazbijam, a kad se rodi unuk, još i više.

Ali, društvenu prihvatljivost razbijačke radosti ne pothranjuje tolko „tradicija“, koliko sistematsko pothranjivanje te i takve „tradicije“ modrenim sredstvima. Eto, recimo rečnik sportskog novinarstva nije samo sastavljen od izlizanih besmislenih metafora, nego je u osnovi militantan baš na ovaj način. Pobednici uvek – potapaju, dotuku, deklasiraju… poražene, osvete im se. Važan sportista je POKORAVAO zemlju i svet.

Sportski „radnici“ nisu ništa bolji. Evo sad onog što sam pomenuo i zabeležio:

„Partizan će se OSVETITI Radničkom kad najviše bude bolelo“, reče pre nekoliko meseci trener ili kapiten, nebitno.

Sad vidim da sam napred pogrešio kad sam rekao da je to paralelni obrazovni sistem. Ne, zvaničan je! Kao u Domu Narodne Skupštine!