Podmuklost pokrivalice

Videh parčence neke emisije o životinjama.

Ekran je nakon te promocije, premešten u Klub u maloj sali Doma.

Još pamtim kako su me budili i sanjivog vodili u neko doba noći da gledam(o) boks-meč Soni Liston – Kasijus Klej (kasnije Mohamed Ali).

Nije mi se dopalo, bilo mi je hladno onako pospanom koje god godišnje doba bilo.

Posle, dok nije sredinom 1960-ih (oko ’65/6) jedan – govorila je jedna komšinica teMbelizor ušao u kuću, bilo je serija i kvizova što su se kolektivno gledali u naprednijem komšiluku.

Ništa o tome nisam teoretski učio, sam sam zaključi(va)o gledajući vesti – šta je bilo danas, šta juče, ko je nešto i gde govorio.

Kad nije bilo žive slike, na ekranu su bili, kasnije sam saznao naziv – telopi, da pojasne kako izgleda(ju) taj/ti o kojima je reč.

Slično foto-ilustracijama u štampi.

Bilo je dosta političkih vesti, uz zamorne govorancije, a kamera je kadgod švenkovala slikajući publiku ili učesnike dok je išao ton sa govornice.

Već sam se kao klinac i student potom, pomalo pa sve više, bavio štampanim i radio novinarstvom, te sam odlučio da kao student 1976. malo upoznam i TV.

Na jednomesečnu praksu u julu otišao sam sa grupom koleginica i kolega u TV Beograd. Kažu da ranijih godina nije tako bilo, praksa je bila gubljenje vremena i ometanje novinara.

Ali sad je grupu koja se dosađuje ugledao legendarni Jovan Šćekić i zapovedio da ne blenemo više, nego nas je rasporedio uz urednike i novinare da nešto učimo radeći.

Mene je uzeo za sebe i plus dodelio Danki Novović da joj ispomažem oko regionalnih vesti za popodnevni seljački dnevnik. (Bila je to na kraju prava praksa, završio sam je sa tri emitovana sopstvena priloga.)

E, ali pokrivalicu nikad neću zaboraviti.

Bio je 7. jul Dan ustanka u Srbiji, visoki partijski funkcioner Petar Stambolić držao je (dugačak) govor na nekom partizanskom mestu u jednoj šumi kod Rače Kragujevačke.

Kao što red nalaže, veliki TV-meštar je imao primerak govora, obeležio šta je najvažnije da se snimi. I ode negde sa nedavno preminulim Predragom Stojadinovićem, dopisnikom iz KG, i naređenjem – „ti to proprati“.

Dođe treće obeleženo parče govora, a kamerman veli iscurila traka, mora da menja.

Tonac (tad sve išlo na dve trake!) kaže snima, ali kamera isključena taman toliko dok drug Pera iščita obeleženi deo.

Mene hoće da strefi srčka!

Kad dođe Jova, požalim se na „grub propust“, a on da se ne sekiram, imamo pokrivalicu.

Naveče, u dnevniku Stambolić priča treće parče a kamera ide kroz publiku i šumu.

Sad su na TV retki telopi, a pokrivalice modernizovane.

Ali i često podmuklo kontraproduktivne.

Televizijska pismenost gledalaca nije toliko napredovala koliko medijska tehnika.

Svakodnevno, ovde gde sam, srećem ljude koji pokrivalice doživljavaju kao nešto što se baš tad dešava.

Glavna pokrivalica, predsednik se i inače ne skida sa ekrana.

A kad se u pokrivalici pojavi s Putinom, gorepomenuti govore, „neće nama biti loše“, eno predsednika sa glavnim tipom.

To više nije pokrivalica, to je burgija koja usađuje svoj lik u mozgove.

Taj čovek pokrivalica živi bolesno u pod/svestima mnogih, u mentalnom sklopu i tu ćemo mentalnu epidemiju teško prebroditi.