Pohlepni prohtevi 1Foto: Radenko Topalović

Poslao mi onomad prijatelj jedan odličan j(t)užni vic. Po planu za ovaj tekst, ispričaću ga „od REČ do REČ“ nakon anegdote iz doba socijalizma koje me je podsetio.

Bio tih 1970-ih u jednoj umrloj – a skoro sve tadašnje su pokojne, a ni novih nema nešto mnogo, uz par motačkokablovskih – sastanak ZRLJ (Zbor radnih ljudi!) I na dnevnom redu se našli lični dohoci kako su se tada zvale plate. Radnici, ne samo sindikalci, a svi su manje-više bili u sindikatu, zaređaju da se žale na niske dohotke. Direktor, obrazlaže, pravda se da su oni „niskoakomulativna grana“ itd.

Kad li, nekoliko prpošnijih radnika krenu da kritikuju što su plate rukovodilaca znatno, a direktorova višestruko veća nego visokokvalifikovanim radnicima.

A direktor u odsudnom trenutku adutira: „ali i moji PROHTEVI su veći“. Da sad ne ulazim u obrazloženja da u to doba uloga ovakvih zborova i radničkih saveta nije bila baš zanemarljiva. Zazirala su rukovodstva od tih samoupravnih tela, dolazile su i samovolje rukovodstva na dnevni red. Ovom konkretnom su se posle rugali, jer je pobrkao prohteve i odgovornost za opis posla rukovodioca.

A sad onaj aktuelni, ali više nego samo duhoviti vic:

Sastanak u vlasotinačku državnu firmu. Čitaju onej godišnje nagrade:

– Na kolegu Peru – cipele.

– Na kolegu Duška – sandale.

– Na kolegu Milutina – papučke.

– Na direktora -10.000 evra.

Ete ga, javlja se Pera iz z’dnji red:

– Takoj mu treba, nek ide bos, mamu li mu njegovu..!

Dok je ona socijalistička anegdota vredna razmišljanja o brkanju pojmova prohteva i stepena odgovornosti i aludira na devijacije u samoupravnom sistemu i ono što se kritikovalo kao prokaženo tehnomenadžerstvo, ovaj vic je realni pokazatelj društevih prilika u jednom koruptivnom, a nasilničkom sistemu.

Istovremeno pokazuje nakaradne rezultate manipulativnog političkog marketinga ne samo u firmama, nego u čitavom društvu. Na šta se svela sva politika! Ovo je obrazac zamene teza, kao okosnice metode vladanja sadašnje vlasti. Tu se vidi da i rezignacija i bes onih koji nemaju ni za papučke gde su i sandalke koruptivna jedinica mere kao i osveta sistemu završavaju psovkom – nek ide bos. A hiljade evra nisu u vidnom polju. To postaje mera svih stvari, do uništavanja temelja demokratije izbora – krađom.

Prohtevi onog diše narasli su u prohteve za otimačinom, krminalom, pohlepom i upravljanje rasklimatanom skalamerijom od države – u maniru mafijaških donova.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari