Ima više meseci ili možda godina kako je na Autokomandi, ne može se reći otvorena – jer se ne sećam TV prizora sa gradskim ćelnicima – već legalizovana međugradska autobuska stanica.
Postoji dovoljno dugo da na opustošenom travnjaku punom pikavaca i otpada nikne kiosk, frižider za sladolede… da se preko travnjaka utru, po kiši blatnjave staze-prečice do autobuskih stajališta.
Slična je i preko puta, u pravcu ka Nišu. Tamo je urađeno nešto više infrastrukturnih radova, a samo zato što je ispod nadvožnjaka, te okružena mnogim objektima sumnjive legalnosti, ne uočava se na prvi pogled zapuštenost koje emituje ona s druge strane.
Ali, obe imaju dve iste odlike: jednu veoma uočljivu i drugu o kojoj mora nešto da se zna da bi se znalo i da je – važna. Naime, obe su uzrok neopisivih gužvi na auto-putu. I, obe su – privremene! Poput mnogih privremenih „znamenitosti“ svukud, a posebno u prestonici. Od poznatijih objekata privremen je, setimo se, „Staklenac“ na Trgu republike. Takva su i sva rešenja za čuvenu „Mitićevu rupu“ na Slaviji, gde su bili i rupa i šiblje, pa o trošku građana građeni i sunčani sat i sad parkić sa dečjim igračkama. U vreme uspona piramidalnih banaka tu sam rupu krstio „Dafinina rupa“, a bile su zapravo dve njene rupe. Druga – na mestu bioskopa, bivšeg radničkog doma gde je osnovana socijaldemokratija sa Slavije sklonjenog Tucovića. Posle je izgrađen privremeni parking, a Mitićeva-Dafinina rupa, vidimo, ostaje dečji parkić i u sadašnjoj „kompletnoj rekonstrukciji Slavije“. Bez Dimitrija!
Ima toga još! Pa, ovde je izmišljeno i pravilo da se nešto za gradnju može izdati privremeno – na 99 godina. (Znači i Srbija traje dva „privremena“ veka.) A sada se još maše i populističkom legalizacijom objekata od kojih su mnogi u Srbiji izgrađeni ne samo na klizištima, već i na trasama (nadamo se) budućih auto-puteva. Pogledajte samo, može li se bez velike štete i velikog rušenja ikad napraviti išta šire od sadašnjeg „puta“, kako se zove koridor ka Smederevu preko Grocke…
Ti me primeri i pojave neodoljivo vuku na moje omiljene (stare) Lužničane. Oni, a vidim iz kapitalnog Rečnika pirotskog govora Dragoljuba Zlatkovića i Piroćanci imaju jedan redak pojam – pominjuvanje. Ne žive, nego pominjuju. Preživljavaju, privremenišu: „Neče da imamo brašno (od milja – br’š’nce) do dogodine, ali nekako če pominemo!“ Kao da se nadaju da će imati još neki rezervni život, znavši da je i ovaj jedan težak i ne vredi.
Ozakonjenju privremenosti kao sredstvu manipulacije pridodajem: jedno je ako te na nju priteruju objektivne okolnosti i (prirodno) siromaštvo. Ako je pominjuvanje posledica. A sasvim je drugo ako se ona unapred, sistemski zadaje i osmišljava. Recimo, kao stalna „mrdanje“ rokova.
Prevedeno na poentu: če pominemo li dok ne pogoleme teja plate i penzije, ili dok ne uleznemo u tuja EU!?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
