Portugal 35, Srbija 018.

Naša ekonomska politika ističe se kao primer, sve aluzije na naše finansijske prilike navode na zaključak da se nalazimo u povlašćenom položaju u čitavoj zemlji nastavljaju se javni radovi koji zapošljavaju hiljade i hiljade radnika, iz dana u dan novine objavljuju ukaze vlade za savlađivanje krize koja je, zbog događaja u svetu, pogodila i nas, ali, u poređenju sa drugim nacijama, naš ekonomski nivo ohrabruje, ime Portugala i državnika koji njime vladaju pominje se širom sveta, politička doktrina koju smo razradili tema je proučavanja u drugim zemljama, može se reći da nas svet gleda s naklonošću i divljenjem, veliki časopisi međunarodnog ugleda šalju nam svoje istaknute stručnjake da na licu mesta prikupe podatke koji bi im pomogli da dokuče tajnu našeg uspeha, šef vlade je, napokon, prevazišao svoju urođenu uzdržanost i skromnost, odbojnost prema publicitetu, i sad puni čitave stupce novinskih reportaža širom sveta, njegova figura poprima džinovske razmere a njegove doktrine postale su jevanđelje.

Pročitavši ove redove – a sličnih natopljenih u finu ironiju u toj knjizi ima još – učinilo mi se, da li s pravom neka čitaoci odluče, da pisac slika „propagandnu Srbiju“ ovih dana. A ne, odlomak je izvučen iz romana Žozea Samaraga „Godina smrti Rikarda Reiša“ (otud i ceo pasus u jednoj rečenici sa zarezima umesto tačaka – Saramago tako piše).

Reč je, vidimo, o Portugalu. Godina je 1935. kad se u njega prelivaju predrevolucionarna „crvena“ vrenja iz susedne Španije. Pomenuti šef vlade je, pogađate, Salazar koji je, istorijski ubrzo potom, batalio premijerstvo i uz „obližnjeg“ Franka „proslavio se“ kao diktator sve do sedamdesetih godina prošlog veka.

U ovom pasusu reč je o razmišljanju jedne „svesne“, režimu odane devojke. Ona je pročitala podobnu „masovnu“ knjigu i na osnovu nje gornjim rečima ubeđuje momka da se odrekne „crvenih“ i levičarstva i prikloni najboljem od svih sistema koji na divljenje sveta gradi šef vlade. Budući diktator.

Neću sada nikog da ubeđujem, ali uverenja stečena na osnovu jedne pročitane „prorežimske“ knjige, mnogo liče na masovno raširenu ideologiju bez ideologije koja se temelji na – ogavnim tabloidima. Populizam, pa diktatura!

Činjenična razlika u odnosu na naše stanje, na prvi pogled, samo je u tome što je Olivijera Salazar, kaže ta devojka, dugo bio skroman u odnosima sa medijima. Ali, na drugi pogled, zar taj sindrom eksplozivnosti, bahatosti, vređanja koji se vidi kod „našeg jevanđeliste“ nije zapravo istovetan. Dok primer iz 1935, ako je verovati junakinji, kazuje da je „šef vlade, napokon, prevazišao svoju urođenu uzdržanost i skromnost, odbojnost prema publicitetu“ kroz duže vreme, naš Primer se razlikuje samo po tome što u istom nastupu imamo red „mirnoće i skromnosti“ i red besa. Još sindromatičnije!

Ali, možda je važnije – ovo je bilo pre 83 godine, a Portugalu je trebalo više od trideset godina da pređe put od diktature do ulaska u EU!