Početkom nedelje objavio sam glosu: „I da su poprsje Dimitrija Tucovića očistili od korozije dok je bio odsutan sa beogradske Slavije, kao što nisu, pozeleneo bi od besa što je sad ispred banke“.
Eh, na šta sve podseća povratak „nesrećnog Dimitrija“ na urnisanu Slaviju…. Evo, samo nešto od svega.
Osamdesetih godina, kuđena, ali i hvaljena reforma obrazovanja bila je propraćena i brojnim duhovitostima. Zamisao je bila da se deca uže usmeravaju za pojedine spec. poslove unutar širih profesija, pa se pojavila plejada naziva za te specijalnosti, pa i plejada sprdnji. Normalno, jer npr. profesija obućara (šustera) bila je tako razuđena, da su se usmerenja „krštevala“ i sama po sebi smešno: „izrađivač gornjih delova obuće“. „Šnirač pertli“ takve su bile šale.
A preduzeća su se po Zakonu o udruženom radu (ZUR) zvala – organizacije udruženog rada. Osnovne i složene, OOUR-i i SOUR-i. Ove prve, zapravo su bile organizovane oko manje ili više zaokruženog proizvodnog procesa koji je davao proizvod/robu pogodnu za plasman na tržištu. Ili za prodaju drugom OOUR-u, samostalnom ili unutar istog ili drugog SOUR-a. Negativna pojava dostojna kritike bila je usitnjavanje preduzeća oko što manjih i besmislenijih „zaokruženih procesa“. Kao kad bi po primeru specijalnosti postojali posebni OOUR-i za gornje delove, pa za đonove, pa se ne zna ko je proizveo celu cipelu. Ta pošast zvala se – „ourizacija“.
I tu je, osim stvarnih problema bilo mnogo sprdnje, pa i kad nije imala osnova. Ali, do danas se zadržala poslovična šifra za skidanje odgovornosti. Loše urađen posao, pravda se – „nismo krivi mi, već drugi our“. Nije loša cipela, samo đon, dakle, kriv je „OOUR Đon“.
Poenta: bauk „ourizacije“ i danas, i bez blagopočivšeg ZUR-a, hara Srbijom. Nismo mi odgovorni – pređite na drugi šalter, moje ministarstvo u istoj vladi nema stav o nekoj njenoj odluci, jer je to nadležnost drugog, kosači parkova ostavljaju korov na trotoarima, jer za to ima drugo JKP, zakoni o legalizaciji i ozakonjenju u mnogim tačkama gube vezu sa katastrom, jer nema – a čas ih i ima – nekih podzakonskih akata…
Čitavo društvo utopljeno je u kiselinu takve neodgovornosti i nepovezanosti koraka koji bi trebalo da čine „celinu hodanja“ ka nekom izlazu. Megalomanski ciljevi i projekti prosto su progutali običan život, sitne potrebe, elementarnu mentalnu i svaku drugu higijenu…
I uklanjanje Tucovićeve biste pa njen ne baš pompezno razglašen, kako se sad to obično radi, povratak na Slaviju najbolji je primer. Ko ima volje da pod hvalospevnim izlivima o cvetanju turizma zapazi i takve bizarije da je većina spomenika po (Beo)gradu pozelenela od oksidacije, ako to zelenilo nije još i prekriveno ptičjim izmetom, shvatiće o čemu pričamo. Siroti Dimitrije, proveo je više od godine do „povratka“ u nekom depou, a da se niko nije setio da skine zeleni oksid sa njega. Da li je u 420 dana za rekonstrukciju Trga republike predviđen i neki dan da se „skine rđa“ sa „Konja“ i njegovog jahača Mihaila?
Ili i za njih važi ona narodna protiv uroka za bebe – pu, pu, posrale ga koke!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
