Površina naslova

Slušam godinama određene emisije na programima zvaničnog (sad RTS) radija.

Nije uzgred, u brojnim godinama i mesecima sedamdesetih i osamdesetih, pa i nedavno, imao sam i stalne priloge, kolumne na Prvom, Drugom, a najviše programu 202, gde sam i u tadašnjem Indeksu 202 objavio prvi (beogradski) radio prilog.

Elem, redovno poslednjih meseci između šest i osam sati i deset minuta slušam Prvi program i, naravno, emisiju Uhvati dan.

Imao bih štošta još da primetim i zamerim, ali sad mi je u fokusu kraći blok prelistavanja štampe, one opipljive, te sajtova i portala.

Dva su mi glavna zapažanja, od kojih ne znam koje je važnije, ali sam na kraju ukapirao da su u dubokoj vezi. Jedno je da se uglavnom prelistava samo određena i probrana štampa.

I koliko mi prija što se retko, gotovo nikad, ne obraća pažnja na ono dno štampanih izrađevina, što se opet, najviše traži na kioscima, a gotovo sam se onesvešćavao kad sam poslednjih dana viđao kupce što kupuju ne jedan, već više blatoida, toliko mi ne prija što sličan tretman ima i ovaj list.

Dnevnik Danas izuzetno se retko pomene, a neću da odam koji mu je od nekoliko voditelja par puta namignuo prelistavajući neki miran i mek naslov.

Drugo je zapažanje iz one prve rečenice. Sve češće, naime, čujem kako kolege, posebno jedan, kažu kako taj i taj naslov zauzima najveću površinu na naslovnoj strani tog i tog lista. Zamišljam trougao – površina, temeljnost i površnost. Da li je to istovremeno pokazatelj bilo koje profesionalne vrednosti?

Direktna veza između toga ne (mora) da postoji.

Površina ne garantuje ni kvalitet, ni tačnost, ni pouzdanost, ma ni jednu odliku pravog žurnalizma.

Da budem bezobrazan, tih dana kad je površina naslova garantovala pominjanje jednog lista, baš ovaj Danas je nešto bio navalio sa velikim površinama gde su se i velike slike i krupniji naslovi odnosili baš na glavne ličnosti naše vlasti, pa i najglavnijeg…

Ali, rečenice na toj površini nisu bile ni neutralne, ni pohvalne, možda ni kritičke, ali uglavnom – problemske.

Zato Danasova površina nije pominjana. To valjda dovoljno govori i o objektivnosti, profesionalnosti i demokratičnosti javnog servisa.

I o slobodnom novinarstvu i nemešanju vlasti u uređivanje, kako su skloni da svakodnevno tvrde njeni najviši predstavnici.

Za kraj, ta jutarnja prelistavanja baš su dobra kopča.

Jer, sloboda štampe može da se sličnim aršinom izmeri i po njihovim akterima.

Evo (grotesknog) dokaza i poređenja – u vreme posle Osme sednice kad je trebalo izjašnjavati se po partijskim ogranima u unutrašnjosti, po mesnim zajednicama, školama i preduzećima da je Sloba bolji od onog monstruma Ivana, prvi put u novijoj istoriji se dešavalo da se prave spiskovi ko od novinara i javnih radnika ne može ni da priviri u jutarnja prelistavanja.

Sad, kad opet vidimo slična izjašnjavanja po odborima u unutrašnjosti, a i dugo vremena unazad, spiskova – nema. Za onu trojicu-četvoricu koji su pretplaćeni na prelistavanja ne treba spiskova. Svi ih znamo ko su…