Pozajmište, đubrište, „rečište“

Njome su graditelji tog nekog od autoputeva – ne mogu da im imena popamtim, a i mnogo sam slabiji sa toponimima od Vučića – označili mesta odakle će, najverovatnije pajtosi vlasnika vlasti vaditi šljunak za gradnju. Mnogo, mnogo šljunka iz korita Zapadne Morave.

Kao, sad će pozajmiti, a vratiće ga Morava, novim nanosima i prirodnim mlevenjem stena. Rekao bih, teško – i za koju stotinu godina.

Možda i duže, jer se po svim analizama količina vode u rekama rapidno smanjuje, pa samim tim i snaga tog prirodnog mlina. Bez obzira, ili baš zato, što Srbijica sada obiluje nekontrolisanim bujicama.

Baš na to upozoravaju renomirani stručnjaci koji nisu epigoni i korifeji vlasnika vlasti.

Osim pomenutog, tvrde, jer znaju, ti iskopi biće pogubni za bilje i drugi živež, njihove vrste, za mikroklimu, izazvaće nekontrolisane promene u toku reke.

A bogami, negde predstavlja opasnost i za one nasipe i podzide koje će se praviti od tog Moravinog povlašćenog, a svakako i koruptivnog, šljunčanog kredita.

Pisao sam u ovom tajkunskom listu da se to poslednjih decenija desilo i sa Moravom u donjem toku, oko Požarevca.

Kod Ljubičevskog mosta gde se meri vodostaj, a poslednjih decenija i njegovo endemsko opadanje (tridesetak posto, da ne tražim po dokumentaciji), osim toga, drastično opada i nivo podzemnih voda.

Upravo zbog nekontrolisanog, povlašćenog a svakako koruptivnog vađenja peska.

K tome, povećava se i zatrovanost podzemnih voda, jer što ih je manje, sve je jači rastvor otrova što u njih dopiru iz zbira naših nesavesnosti u trovanju prirode.

Ali, gde li se samo setiše – pozajmište. Lično imam afinitet prema rečima što se završavaju na šte.

I nisam odmah pomislio na vekovna ognjišta, jer poštujem i poluvekovne radijatore, pa i crne vašarske kao i šporete smederevce.

Blagim prebiranjem po memorji, čini mi se da većina tih reči a mnoge su i arhaične, zvuče, asociraju na iskon, poreklo, početke (svetilište), na neku bliskost i utemeljenost.

Vrlo često i na nešto minulo, gde nešto bejaše, kao selište, crkvište.

U mom rodnom kraju se i postojeće (živo) groblje zove – grobište. Dvorište, ishodište, konačište, pribežište, poprište, klizište, taložište, ložište, bunjište, trgovište pa postalo Trgovište, G(g)radište, P(p)adalište…

A da li zna A. V. za selo Bežište!?

Prosto, iz te bivšosti, provučene kroz sadašnjost može – ne kažem ništa novo – da se ponekad razume i istorija i život kroz nju.

Kreativne inovacije takođe proizvode lepe, šuštave i šaputave reči – od pozorište do maštalište…

Ali, ono POZAJMIŠTE svakog razumnog mora da asocira na onaj fond bivših, zamrlih pojava.

Kad se isprazni to šoderište, naslediće ga blatište i močvarište ući će sve u onu zonu u kojoj se nalaze selište i crkvište – a bogami, reka stremi i da postane grobište.

Jer već kad bude bezvodište ne samo da neće biti adekvatno stanište i hraniliište za živi svet, nego će mnogo njega – nestati.

Ubiće ih gradilište.

Za kraj – ponovo pročitati naslov!