Prava „Juga“

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Melem i dijagnoza istovremeno..
   Pravi tekst o pravoj državi.

2. Rado citamo gtvoje tekstove, Marika i Mile Cikago

3. Prava JUGOSLAVIJA zivi jos uvek u srcima nas rodjenih pedeset i neke…

   1. Što ne objavite komenar? Smeta vam što neko kvari idilu? Šta god mislili, takav sistem nije bio održiv, tj. bio je konstantno dopingovan sa strane, kao što je Ljubomir Madžar napisao u tekstu za Nedeljnik: Mi smo jedina zemlja koja nije likovala zbog propasti socijalizma. Džabe su neki to doživeli, ne žele da izađu iz „Matriksa“

4. Nažalost, sve nas je manje koji se sećamo iz prve ruke. Novovlasnici kapitala preuzeli su (a mi im dozvolili, džabe il’ uz kiriju, kako ko) i državu, istoriju pa i istinu o svemu i svačemu. Dokle god mi to dozvoljavamo sećanje na pravu državu je samo lično, kada na naslednike prenesemo želju za normalnim životom (kako to danas neodređeno zvuči) i naša sećanja će dobiti na vrednosti.

5. Istorijska istina je suviše složena za ocenjvanje, jer tu istinu čine kvadriolioni detalja koji su ispleteni od raznih ljudskih sudbina. A dopadljivost i prihvatljivost istorije zavisi od toga koje detalje ćemo odabrati da bi ih upisali u istorijske knjige!“
   Pored već pomenutih činilaca, geneza naše ostrašćenosti prošlošću leži i u nedostatku objektivne ocene o učinkovitosti „avnojevske“ Jugoslavije. …
   … Ispravna ocena se može doneti jedino ako se taj pedesetogodišnji period podeli u nekoliko faza. Baš zbog činjenice da se te faze međusobno toliko razlikuju, jedni u SFR Jugoslaviji vide idealnu, gotovo utopističku državu prosperiteta i socijalne pravde, dok drugi u njoj vide državu nasilja i krajnje nepravde.

6. „Juge“ vise nema i nece je ni biti. Sto pre to shvatimo i okrenemo se buducnosti bolje cemo ziveti.

7. Jugoslavija je bila poslednja šansa ovdašnjim narodčićima i njihovim državuljcima da urede svoje živote na dostojanstven način.
   Dubina propasti se otrkiva u slici totalnog nepoštovanja i omalovažvanja (kome smo sami doprineli) u kojoj vidimo našeg subašu u otužno beznačajno podatnoj pozi na stoličici, potom za sekretarskim astalčićem, pred belosvetskim padišahom.
   Za vakta NOB Jugoslavije takva slika nije bila zamisliva ni u glavama najrezolutnije opozicije NOB Jugoslaviji.
   No, bilo pa prošlo. Bez šire balkanske integracije (ne mora nužno države) dolazeće generacije će ili bežati odavde ili će trunuti ovde (kao što je sad vidno za sve koji nisu slepi kod očiju).
   Možda se negde u budućnosti rodi umna neka generacija.