Prebiranje đubreta

Rekao bi mi neko, šta će ti Twiter ili Fejsbuk, prošetaj dole do svoje njive kraj koje je odlukom lokalne samouprave pre skoro tri decenije osnovana „privremena deponija“ koju niko ne čisti, pa meštani đubre odlažu nizom, putem do nje, u njivu, preko voćaka… pa pale i otpad i voćke…

Užas, na koji smo, međutim, navikli pa i sami učestvujemo u njemu i uvećavamo ga.

Međutim, koliko se malo radi protiv tog užasa, toliko se više radi na tome kako da ga sakrijemo od sebe ili licemerno prikažemo da ne postoji. I još povrh toga da to uspešno prikažemo, recimo Evropi u vezi s kojom smo, čini se, međusobno sve umorniji.

Onomad slušam jednu ekološkinju, ukazuje i na ovakav problem: veli da se malo odmaklo u reciklaži otpada i da je, štaviše, uobičajeno da se i tamo gde se otpad razdvaja, potom tako razdvojen, razdvojenim kamionima vozi na iste deponije.

Znači, možemo da pokažemo kome se treba pohvaliti kako se počinje sa selekcijom otpada, evo posebnih kontejnera, ćef ti staklo i pet ambalaža, ćef ti papir, ćef ti mešoviti ili organski otpad – eto, sad u Beogradu, ali svakako malo gde drugde, ima i takvih kanti za otpatke – slikaj, udari recku i stavku na akta o usaglašavanju sa EU propisima. A onda potrpaj sve u kamione i teraj na mesto slično onoj pomenutoj njivi.

Fenomen PRIKAZIVANJA kako nešto treba da se radi umesto da se radi i uradi, često je dotican u ovim redovima. Evo još jednog primera koji danima gledam – doduše verovatno samo u Beogradu i to samo ponegde u njemu, na „probranim, elitnim lokacijama“ može da se vidi – i koji se uklapa u ono sa kiperima i kamionima.

Bila svojevremeno kampanja da se po parkovima, posebno onim gde su zapažene masovnije posete kučešetača postavljaju posebne kutije, kasete sa kesama prigodne veličine za prikupljanje izmeta kučnih ljubimaca.

Eno, ima ih i sada ponegde, ako nisu polomljene i pokradene, i stoje ako nisu baš potpuno razvaljene, a ono bez kesa kao uspomene na jedan EU-projekat. Jer je valjda u samom startu, po difoltu, trebalo da se postave da se pokaže i prikaže kako nešto treba da se radi. Ali da bi se i nadalje radilo, neko treba da ih obilazi, kontroliše, puni, održava. Garantujem da u planu i projektu to nije ni bilo predviđeno.

Na osnovu čega garantujem?

Pa, recimo, na osnovu iskustva sa zakonodavstvom u oblasti pristupanja EU (pošto smo kako reče ministarka „duboko pristupajuća zemlja“). Zar se tamo ne izvodi statistika kako je Srbija u nekom poglavlju usvojila 40, u drugom 60 odsto normativnih akata… A kako se meri njihova primena, primenjuju li se uopšte i šta je sa onom normativom koja je neprimenjiva jer „nema podzakonskih akata“. Da ne pominjemo onu što je suprotna recimo Ustavu i drugim zakonima.

Isto kao kutije za kese za pseću kaku, al bez kesa.