Predsmrtna izbledelost reči

I tako, ovih dana ukraj brojnih „seoskih“ poslova, čitam uporno i s priličnim naporom, kažu, najbolji roman 20. veka. „Čovek bez osobina“ Roberta Muzila! A u prošloj crnoj nedelji, kad sam u beležnici već imao neke naoko banalne, a po sebi baš banalne primere, i kad sam duboko osetio da „reči naglo pojeftinjuju“ i da su postale nemoćne, kod Muzila nađem sledeće.

Parafraziram kako sam to doživeo! Niz zaista velikih mislilaca i pisaca kroz istoriju je za pojave u društvu i za druge mislioce iznalazilo tačne kvalifikacije – on kaže atribute – pritom mudre, prilične i piscima i opisivanom. Te su pojmove prihvatali ljudi, pisci i novinari… političari… Postale su deo kulture.

Ali, nestajalo je velikih mislilaca, pojava, ti važni epiteti su ostali u civilizacijskom „fundusu“, ali ispražnjeni od sadržine, namenjuju se nevažnom, tričarijama. Popularni teniser je izjednačen sa Platonom!

I još slobodnije bliže nama, (a sve manje znamo ko smo to MI!) – od nenamenske upotrebe i banalizacije krvolipti im krvotok značenja, reči venu, sahnu, postaju prazne ljušture. Na političkom planu – etikete, ali često i pozivnice na nasilje.

Već „tanko“ izgledaju primeri što sam ih na početku imao u vidu. Ali, možda baš time što su „prosti“ i prizemni mogu lakše da se objasne zločini obesmišljavanja i ubijanja reči.

Proteklih dana smo po ko zna koji put čuli da su masovni odlasci za prvomajske praznike iz gradova – EGZODUS. To potire samu srž reči, jer ako je tako, milioni izbeglica što se dave se u moru izjednačeni su sa vikend-turistima.

Ljudi, kaže novinarluk, ginu u STAMPEDIMA na stadionima, u tržnim centrima, u Jemenu u gužvi gladnih za 9 dolara pomoći. Mlađi neće ni znati da se ova reč odnosi na pomahnitalost stoke.

I uz to je populizam (namerno!) potro značenja opasnih i važnih reči – fašizam, genocid, nacionalizam, šovinizam…

I tako je raskrčen prostor za ustostručeno ponavljanje reči „zanemele kolone“ posle stostrukog ponavljanja o „krvavom piru“. I, opet se dešava ono što sam pomenuo na početku – „đavo slučaj“ me poražava.

Na jednoj društvenoj mreži, u grupi „sazvanoj“ sasvim drugim povodom, gledam lekare koje znam kako se zavadiše, a sve ponavljajući „novozagađene“ i ranjene reči – „monstrum“, „zlikovac“…

Nemam reči!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.