(Pretežno) srpski Bog

U knjizi „Kiselo drvo jede Srbiju“. Pohvala mi je prijala, ne zbog sujete, već zbog te misli, ako je zaista takva.

I sad, u predbožićnim razgovorima (a, he, he, taj prijatelj ima uticaj i na izgled ove rubrike!) pade odluka da se ovde izuzetno objavi ta pesma. „Božji stihovi“ su oni u zagradi, a svi drugi ih, kanda, dodatno objašnjavaju.

Naricaljka

Ljudi, pa kako po ovom mrazu i celcu sahraniste Oliveru?

Nađoste li joj za opelo dovoljno treznog popa?

U kojoj ste od tih kućerina služili poslednju večeru?

I kako je ukopaste, ima li u tom selu ko bar rake da kopa?

Nađoste li lako prazno mesto među polomljenim spomenima

ispreturanim među trnicom, kupinom i glogom?

Da li ste se snašli po tom snegu među počivšim kolenima

koja su se tu skućila i ukopala mimoišavši se sa Bogom?

(A nije ni čudo što se tako desilo – ne biste ga našli i da ga ima

jer nije takav kakvog ga zamišljate u svojoj smetenosti i sramoti.

A ako ga nema, ne biste umeli da ga stvorite, on ne pripada zlima.

Zato ga neprestano tražite ne biste li sami sebe sreli na Golgoti.)

Ko je Oliveru iz kuće izneo, bejaše li dovoljno ruku?

Ko je smrzlu ilovaču kopao kad niko ne kopa ni bašte?

Beše li koga da iznariče potmuli jad i muku

što su duboko isprepletani nitima najgorče mašte?

Znam da davno ne prežete, štale su prazne, a kola trula.

Ali, nađoste li bar koga traktorom da je izveze?

Šta je na to rekla pred kafanom ona bratija podbula

što pije kiselu rakiju, a pivom pravi meze?

Sram me što nisam došao. Ali, da jesam, više bi stida bilo.

Jer nešto hladnije od mraza okiva mi misli i reči

i odzvanja u glavi gromko i kad se kaže najtiše.

Od toga se razboljeva i vreme koje, kažu, sve leči.

Zato pitam za kuću u kojoj ste obredovali i obedovali.

Beše li to ona stara i prazna što podseća na ono što smo bili,

ili je to ona negrejana, građena samo da biste je gledali,

ili ona treća memljiva u kojoj svi žive na ludoj gomili.

E, te tri kuće takve i tolike odavde se vide kao tri taze groba

od kojih je jedan Oliverin. One su je, verujte, i ubile.

One su teže bile od svake bolesti, ubitačnije no svaka zloba

i ko zna koga bi još uz Oliveru s nasladom ispile.

Misliste li o tome dok ste Oliveru gore na brdo i potom na nebo pratili

kakve se sve pustoši tu kraj vas, među vama i u vama ukrštaju?

I da odatle i odasvud ne odlaze samo pokojnici da se ne bi vratili

već da smo svi zajedno čestice velike praznine u naraštaju.

Ne, ne verujem da iko to vidi i da o tome misli ni večeras, ni ikad.

Životi se rasipaju uzalud, jer nit glave misle nit oči vide dalje od nosa.

Zašto smo stalno pravili pa robovali onom što nam neće trebati nikad

i zašto uvek trampimo šaku čistote za vreće lažnog ponosa?

Pa i sad – sve kao za Oliverom, a plakali su nad Lazarevom glavom.

I znam da jesu, posle zapevali, kad su večeru ubrljali u loše piće,

pa su onda bulaznili o onim trubama ovenčanim starom slavom

i niko nije opazio kako nad selom noć sve duža sviće.

LJudi, pa kako po ovom mrazu i celcu sahraniste Oliveru?

Nađoste li lako prazno mesto među polomljenim spomenima?

Bejaše li ruku da iz groba kuće u zemni grob prenesu Oliveru?

Da li pop nađe meru među besmislicama i amenima?