Priča i kontra-priča

Dogovorimo se tako da malo podmladimo i modernizujemo ekipu u delu marketinga, PR, a bogami, i u sektoru finansija. Objavimo poziv i dođe prilično mladih ljudi sa mladim idejama, kroz razgovore i testove, napravimo izvesnu selekciju i krenem(o) da radim(o) s njima. Odmah da kažem, na kraju se, bez nesporazma i štete po polaznike od ovog moralo odustati. Ali ne zbog (priče) koja sledi.

Ne sećam se da li se sama javila, ili sam je ja stimulisao, u ekipi je bila i kćer – na samom kraju uspešnih studija – jednog mog više od dobrog prijatelja. Ali, nije se on za to založio. Nego je ona već imala izvesne uspehe u mlađoj i donekle alternativnoj javnosti – priloge u časopisima itd. iz kojih je bilo jasno da je u materiji. I tako je došla na vrh kandidata za eventualni angažman (koji, videli smo, ispade da nije bio ni eventualni). U svakom slučaju, evo najkraće verzije odsudnog razgovora.

Došla je s majkom koja je slučajno tada bila u Beogradu (živeli su u unutrašnjosti) koja mi se ljubazno zahvalila, a ja joj odgovorio da je za to zaslužna njena kći. Razgovor je nastavljen bez mame i kako je odmicao, bilo mi je sve mučnije i teže. Jer, kraj je izgledao ovako – hvala što ste mi ukazali poverenje, verujem da ga i zaslužujem i da bih ga opravdala, ali ja sebe ne samo da ne vidim u Danasu, nego ni u ovoj zemlji, u njoj nema nikakve šanse da se posvetim onom što me interesuje i što želim da radim.

To je bio samo potresni uvod u druge uplakane mlade reči koje ću, ne od nje, čuti na dan Đinđićeve sahrane i koje mi kad god se setim, pa i ovog trenutka dok pišem ovaj red, isteraju suzu i uteraju knedlu: „Ja u ovoj zemlji ne mogu da živim!“

Ona devojka, sad već mlada žena, profesor je u inostranstvu. Tokom postdiplomskih studija, znam, učestvovala je i u grupnim projektima u kojima su fakulteti stipendirali učesnike. Ali ne i nju, jer nije iz zemalja EU. Snalazila se sama – a i ovo je potresno – u nekoliko navrata koleginice iz projkkta su s njom solidarno delile svoje stipendije. (Ovaj list i sada pokatkad objavi nešto njeno, ili vest o nekom projektu, a da uopšte niko i ne zna za ovu vezu i ovu priču.

Ovoga sam se setio, ovih dana, čitajući malo o aferi koja je zapalila mreže a koja govori o navodnom seksualnom uznemiravanju sekretarice u opštini u kojoj je onaj Grčić visoki funkcioner. Ne ulazim u istinitost navoda u štampi, već samo u demanti izvesne devetnaestogodišnjakinje koja je kaže u njemu „jedina sekretarica“ u opštini „sa inicijalima“ koji su navedeni u „netačnim i malicioznim objavama“. Kaže još da u opštini radi od decembra 2022.

A da gospodina Grčića „poznaje od detinjstva jer je prijatelj njenog oca“. A sve vesti su „LAŽNE usmerene na senzacioonalizam zbog značaja koji gospodin Grčić ima kao politička ličnost“.

Razmislimo pre nego što pomislimo da prva i druga priča nemaju veze i da govore samo o „vezi i protekciji“. Ne, ovde se odavno stimuliše model ove druge priče!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.