Prihvatilište za vazduh

Porede se sa onima u Pakistanu, Indiji, Nedođiji… Za tu dušegubljivu temu ekološka nauka i birokratija izmišljaju nove reči za skalu opasnosti po disanje.

I tako dobismo odrednicu da među brojnim zagađenim vazdusima postoji i PRIHVATLJIV. A i taj je ispod optimizma onog Čučkovića, menadžera za košavu koji joj se obradovao kad je zaduvala pa uskliknuo, eto u Bgd je vazduh čist da ne može biti čistiji.

Ali kako rekoh, što sam stariji (da li mi stoga sve manje vazduha treba, ili je obrnuto) sve više posežem za sećanjima.

Tako se i moja razmišljanja o otežanom disanju prožeše dvema memoarskim notama. Setih se najpre jedne anegdote iz susreta sa znamenitim TV novinarom Jovanom Šćekićem, mojim mentorom na praksi/kursu TV žurnnalizma, inače i predavaču u odličnim novinarskim školicama koje smo organizovali kao redakcija Omladinskih / NON.

A potom i naslova jedne knjige pesama mog već dugo pokojnog prijatelja Zvonka Tarlea, anfan teribla beogradskog i jugoslovenskog pesništava i potom dopisnika (moje) Borbe pa još kasnije vlasnika firme što je izdavala jedan rok magazin i koja je prva uplatila kolegijalnu donaciju Dan grafu kad smo se nameračili da izdajemo Danas.

Uklopio mi se naziv knjige Kad ponestane vazduha. Sama pesma više je filozofska, manje ekološka, ali evo nekoliko stihova koji hoće da kažu da samo Pesnik, nažalost samo rečima, može da pročisti magleni vazduh: „Vazduha ponestaje / mada Pjevač sunčanog čela i čeličnog glasa / otkriva sebe pjesmama. / Sve nam je manje vazduha. / Udišemo / kao da se s pjesmom jednačimo ./ Rječju, / Čarobnog li časa i smionog / Zemlja nam na dlanu / mirisna kao otkriće kome se svaki put iznova vraćamo / I svaki put drugačije nadamo / kad ponestane vazduha. / Kad ponestane vazduha / osjetimo riječi u njihovom pravom značenju. / Sazrele./

A Šćekić! Vidi me on jednom, u doba NON, u polupunom busu 23 i, ekstrovertan kakav je bio, glasno me pozdravi i kaže čitao je moj poslednji komentar / uvodnik. I da je odličan, čak je olovkom podvlačio. „Ali, šteta što nije društveno prihvatljiv!“ Ironija je to bila na fakat ko određuje društvenu prihvatljivost, uvek neki „forumi i organi“ koji nameću društvenu prihvatljivost i žele ponekad i da anatemišu one društveno „neprihvatljive“.

A sad – vazduh! Neki forumi i organi odredili da je prihvatljiv, iako je za građane, za ljude, za društvo – neprihvatljiv. Vlast i partija merkali su onda prihvatljivost tekstova, izjava, a sada slični takvima proglašavaju prihvatljivost vazduha.

Meru zdravog disanja kad 15.000 disača umire godišnje od te prihvatljivosti. A tzv. „međunarodna zajednica, dodajmo i to, kaže ne mora Srbija da prizna Kosovo. Važno je da PRIHVATI postojeće stanje. Sa sve tamošnjim (ne)prihvatljivim vazduhom, što je važnije, ali je „statusno“ – zanemarljivo.

Ali, ima nešto što je čini se gore od pomenutog – zar sam izraz da je nešto (društveno) prihvatljivo nekako ne vuče na prihvatilište, prihvatni centar!? Sugeriše neku privremenost i nestalnost. A kako vidimo, intencija vladalaca i stručne birokratije je da se prihvatljiiv vazduh počne prihvatati kao – dobar, jedan jedini.

To je gore od svega. I ne važi samo za vazduh. Večita nestalnost! I nepostojanost!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.