Prilog sa puno P

Više volim prilog mnogo, umesto puno, pa pretpostavljam da je i pravilnije. To primeravam opozitom: „puno te poštujem/volim“, pada pred prizvukom protivnog priloga u „prazno te poštujem/volim“.

Ali, prominentni i priznati poznavaoci pravilnog pisanja i pričanja kažu mi da je sad i jedno i drugo pravilno. Pa sam čuvši to, u knjizi Knjiga pominjanoj u prošlom prilogu ovde – kad sam pripovedao o sa mnom povezanim piscima na sajamskoj priredbi – ostavljao nasumice i puno i mnogo.

Ovo podsećanje privodi nas povodu da se poigram sa P. Pravilno, pomislićete, pošto je predmet pisačke pažnje prethodni put bilo poverenje.

Sad pridodajem i pristojnost. Profesionalna. Pisanje primereno povodu, bez preteranosti, gde o podsmehu, preziru i psovkama nema ni pomena. Potpuno različito od primera kojima smo pretrpani u paklu prostakluka primitivne polujavnosti, petparačkih press produkata, primitivizovanih političara koji pretenduju na prestiž, počasti i poštovanje, a priličniji su primerima za podsmeh. I proces(u)iranje.

Pa, pristupimo povodu! Poslao mi pre par dana poruku „putem“ pokretnog telefona kolega, Duško Bogdanović, pisac kolumni utorkom u ovom listu, pod nazivom TELEtina. Podseća me da sam u prošlonedeljnoj priči prevideo da pomenem i njegovu knjigu „LJudi od vode“, izdanje novosadskog „Prometeja“. Bio sam pozvan da pričam o njoj na prometejskom štandu. Priča je, međutim, preskočena, pisac u to vreme imao probleme sa zubnom protetikom. Ali to me ne izvinjava, pošto je i sam poziv povezan sa ključnom reči prošlog priloga – poverenje.

A sad pridodajem i – pristojnost koju sam par pasusa gore već pomalo problematizovao.

Duca Bogdanović spada u moj popis, pa mogu reći i plejadu poznanika, profesionalnih prijatelja, prvoboraca protivmiloševićevskog žurnalizma, pripravnih i na gubitak posla, no neodustajnih u poštovanju principa, poštenja – ali ne i „pajtosa“ koji se svakom prilikom penju jedan drugom na glavu poradi pomoći, podrške ili, prostimebože protekcije. Ali, po potrebi, tu su, za pripomoć, bez posebnih uvoda.

Preferiram, inače takva prijateljstva.

Baš zato Ducin poziv da govorim o njegovoj knjizi poklapao se s tim principom poverenja.

Prava je šteta što je prigoda za priču na štandu Prometeja propuštena, ali ja sam se bio pripremio za nju i prvi pojam što sam ga planirao da povežem sa piscem i knjigom „LJudi od vode“ bila je ta – pristojnost. Proterana gotovo i iz društva i iz naše profesije. Knjiga predstavlja zbirku Ducinih priloga (ako neću sad, dugo posle pročitavanja i prelistavanja, da pogrešim) poglavito publikovanih u ovom listu. Ponajviše ih je posvećeno našoj profesiji, posebno njenom TV odeljku.

I kad dodiruje propuste, greške nenovinarske pojave u novinarstvu – sve je utopljeno u tu pomenutu profesionalnu pristojnost. Pa, ovo „na P“ posvećeno je i svim drugim kvalitetima što ne počinju tim slovom.