Pripadnik kohorte

Svašta ćemo još videti, ovih dana kad se i dalje zaražava i umire sve više osoba, a manje ljudi, dok svet ne postane onakav kakav nikad nije bio.

Tek ćemo videti šta raste iz kličica tog budućeg sveta. Eno velikog kita u moru blizu Šolte, normalno, jer to je jedno od Zemljinih mora, a ne puka „turistička destinacija“.

A u Parizu je, kažu, u vodi tehničkog vodovoda, dakle u onoj što se uzima iz Sene i što služi samo za polivanje ulica i parkova pojavila „parčad“ virusa. Ne ceo celcati virus, već delići njegove ćelije.

Kakva je onda budućnost „svetskog vodovoda“. Može da uđe u vodovod, a bio je u Seni. A mi nismo ni stigli ni do palnova za tehničku vodu, do Beograda na tehničkoj vodi.

U hlorisanu koju pijemo i ispiramo šolje, virus ne može. Ovaj. A neki budući, koji možda „obožava“ hlor!? Ova civilizacija koja je još tvrdo ubeđena da život u svemiru MORA da nastane na ugljovodoničnim jedinjenima i da diše kiseonik, mora da veruje u svemoć hlora.

Slušam na radiju, neki guru digitalizacije, projektuje budućnost pa kaže da ne brinemo što deca već uskoro neće znati da pišu rukom, olovkom. Pa, šta, tako reče? Za milionima godina u gene usađenu motorika ruku i prstiju – pa šta?

Mere protiv virusa, nesumnjivo valja poštovati.

Tu sam neodustajan. No, više je nego primetno da su ove naše istovremeno isprobavanje i ponečeg drugog, eksperiment može li se hodati pravo, ali u cik-cak, ili davati čuveni „levi migavac, a ići desno“, rikvercom punom snagom napred, ali ipak polako.

Potezi se unapred najave odlučno dvosmisleno, jasno, pa na ćoše, mož da bidne, al’ šta vas briga. Posle se štošta potvrdi, uglavnom malo drugačije. Važno da se kavez drma, da su životinje uznemirene, čuvar će već znati šta će s njima.

Dok računam šta ću s onih 600 metara za pola sata, da li ukrug, po elipsi ili u cik-cak, da li mogu 3 X 600 metara bržim hodom donekle pa nazad, filozofiram. Kanda bi se broj obolelih smanjivao ako bi se manje testiralo, a možda spao i na nulu, ako se ne bi brojalo.

Pravim i planove: formiraću Akademiju za slaganje reči po rodu broju i padežu.

Za obuku kolega, poliitičara, geodeta sa srednjom školom što su idealni za direktore banja, vlasnike pečenjara višenih na čelu velikih javnih preduzeća…

Ja da budem rektor, a prorektor za nastavu može da bude Maja Žeželj sa N1. Jedino ona među svim novinarima, predstavnicima „struke“ i kriznih štabova nepogrešivo „slaže“, posledniih dana mnogobrojne brojke. Nikad ne kaže „u proteklih tri nedelja“, danas bilo „tri umrlih“…

Konačno, znam i ko sam, čemu pripadam, stručnim rečnikom rečeno.

Doktorka, što je u mesec i po javne slave munjevito stekla i onu najvažniju, estradnu, za ove „lapotaše“ od 65+ onomad reče da pripadaju „vunerabilnim kohortama“.

Kohorta, kako to gordo zvuči. Deo legije, 600 bojovnika, a nežnih do vunerabilnosti.

Treće značenje reči je – proročansko. Glasi – pratnja. Car će svakako obezbediti pratnju kohorti 65+.