Pripadnik „Kolibrija“

Zaparalo mi je uho to „pripadnici“ jer mi je delovalo strože, uniformisanije nego da je rečeno, npr. predstavnici. Pogotovo što sam i relativno nedavno čuo isto u slučaju članova jednog – hora, pa mi je to opetovanje govorilo da će se toga biti sve češće i neopreznije.

Ako bismo ironizirali – tako nešto je sasvim razumljivo u zemlji, društvu gde kolege iz sve većeg broja medija nastupaju kao svojevrsne falange u odbrani svakovrsne nečasnosti samo ako ona ide iz „vladajućih struktura“. A opet s druge strane u „građanskim“ i „endžioovskim“ inicijativama se uz zahtev za proglašavanje novinara službenim licima uvek potegne „poput policajaca“. Nikad se recimo taj status ne poredi s „pripadnicima“ – sanitarne inspekcije…

Pripadnost za razliku od članstva, ako se iznijansira, sugeriše neku višu silu, nešto rođenjem dato, strogu, pa i nasilnu hijerarhiju grupe ili zajednice… Uobičajeno je da se kaže pripadnik tog i tog naroda, policije, vojne strukture, sekte, kriminalnog klana, terorističke organizacije… Naprosto, osećaj za stvarnost kazuje da bi krajnje rogobatno zvučalo kad bi se reklo „pripadnik dečjeg hora Kolibri“, dok sasvim tečno zvuči „pripadnik 63. padobranske brigade“.

Ima mnogo reči (pojmova) što uđu u široku upotrebu, da ne kažem „u modu“, a da im značenje baš ne pokriva najbolje onu pojavu, događaj ili stvar koju treba da označe. Živ je jezik, samim sobom se razvija, govorom i upotrebom mesi i modifikuje značenja. I to je, naravno, sasvim prirodno.

Ali, to naravno ne znači da ne treba da nas zagolica kad to pomeranje značenja posvedoči o nekom zanimljivom društvenom kretanju koje i na tu promenu utiče. A koje je, takođe samim sobom, sociološki možda i interesantnije od „govornog pitanja“.

„Zvanični“ rečnik (MS) pripadnost vezuje za zajednicu, organizaciju, grupu i širu lepezu skupina, ali baš ta širina „dušu daje“ za nijansiranje upotrebe ovog pojma. Moglo bi ovde, u vezi s pripadanjem, da se logicira i esejizira i o sličnostima i razlikama između stada i čopora, tora i zatvora, zašto se masovna pometnja i bežanija ljudi, ali i navalica na „Lidl“ (ili „Merkator“ svojevremeno) sve češće naziva – stampedom.

Međutim, nema sumnje da ovo pomeranje od mekšeg ka strožem vezivanju pojmova vuče korene i iz dominantnog diskursa u društvu sa sve više sklonosti ka autoritarnosti. Koja, doduše, nikad nije ni sasvim iščezavala. Ako se ljudski životići iscrpljuju u neprestanom lomatanju između poziva na pripadnost naciji, partiji i odanost vođi, neće ništa biti čudno ako imamo i pripadnike dečjeg obdaništa ili hora.

Ako sve više medija radi i deluje kao teroristička organizacija i na raspolaganju ima ucenjivačke i reketaške kapacitete, sasvim će uz novinara lepo da legne – pripadnik. NJihov. Problem je, međutim, i to što će i drugi, koji ne žele da to budu, iz nagona za samoodržanjem (plus mimikriranje!) polako podlegati tim pravilima. Kao što nisu otporni na rečnik koji ta pravila podrazumeva.