Privremenost đubreta

Recimo, „sa mnogima nama“, pa je „Federika Mogerini OKUPILA njih dvojicu“ (velikog li skupa!). A prvo mesto zauzima najava da će u narednom toku emisije biti još mnogo NAŠIH PRIČI.

Pa i mi nastavljamo sa jednom od PRIČI na koju nas stimuliše jedna nedavna rasprava o – divljim deponijama. U Srbijici ih, kaže statistika, ima oko 3.500, naspram svega 164 zvanične, koje, međutim, većinom nisu baš pitome. Jer imaju „podivljala“ svojstva – otpad se ne prekriva, nisu imune na spontane požare… Čovek mora da se naježi kad zna da su i te „oficijelne“ često veoma blizu reke (sokobanjska, zaječarska) ili kraj puta, na manje od kilometra od turističke DESTINACIJE (boljevačka).

Ekolozi upozoravaju na poznate štete i od jednih i od drugih javnih đubrišta: trovanje podzemnih voda, smrad, kvarenje vazduha (ne samo) tokom nasumičnih požara. Dubina i „večnost“ problema, pak, bolje se vidi iz toga što zbog njih nestaju čitave životinjske i biljne vrste. A javljaju se i nove, dosad ovde nepostojeće. Pored jedne „đubretare“ npr. psi lutalice evoluiraju u divlje pse, a pojavili su se i – šakali. Riba u tom delu reke odavno već i nema.

Odnos prema ovom, ali i drugim, ne samo ekološkim problemima, najbolje se vidi ako se (i prvi i drugi) pogled usmeri ka specijalnoj podvrsti deponija. One su oficijelno – privremene. Tvore se aktima vlasti, najčešće lokalnih. Izglasa se odluka, objavi se i kako-tako obaveste se meštani. Na kraju se – Basova reč – „zapandrči“ TABLA, nekad i sa kilometražom i – problem rešen. Po sistemu „i na tarabi piše“. (Kao na Tviteru – umiriš savest jer misliš da si nešto uradio i doprineo rešenju jer si ukucao stotinak slova u sokoćalo. A u stvari samo si obogatio fundus istorijskih odluka iz oblasti „i na tarabi piše“).

Kakva je uostalom ta birokratski ozvaničena privremenost kad traje i po tri-četiri decenije… Nije li to uvrežen i sistem(at)ski način da se izvrda bilo kakva odgovornost, izbegne napor činjenja, do u beskonačnost produži linija manjeg otpora i nemara. Stvarnost to drastično i paradoksalno potvrđuje, evo ubedljivog primera – džaba stave tablu (tarabu) sa kilometražom do privremene (večite) deponije, ona se miče, skraćuje udaljenost od naselja. Preko gomila đubreta ne može da se dovozi novo, a nekad se zbog lenjosti i nemara ono trpa sve dalje od prvobitnog mesta, a sve bliže (nemarnim) ljudima.

Nije dovoljno samo označiti nešto da bi se ono „ponašalo“ kako je označeno. Onda bi bolje bilo ispred divlje deponije napisati – bezopasna. Problem je, najveći, što se tako i radi. Pogledajte sve brojnije titule – vršioca dužnosti. Pa i emisiju o deponijama smo čuli na radiju kojim mesecima rukovodi V. D.

Mada… vidimo i da privremeni organi lokalne samouprave (lažne države) mogu da budu jači i od Svemogućeg.