Puževi i gliste samoubice

Još 2014. prvi put, a potom uvek za velikih kiša, video sam da gliste (a zovu se kišne!?) izlaze iz zemlje i bežeći iz te (takve?) vode, ulaze u kuće, na pločice gde se sasuše. Ako ih, verovatno nažalost, ne vratimo na zemlju. Ali, ko će spasavati gliste, kad su i ljudi ugroženi!?

Podsetilo me to na jednu rečenicu iz Markesovih „Sto godina samoće“ koja približno (da ne tražim sad!) glasi – u Makondu je „atmosfera bila toliko vlažna da su ribe ulazile kroz vrata i izlazile kroz prozor, slobodno plivajući po vazduhu.“ Upotrebio sam još tad, u jednom (više neizvesnom, nego nedovršenom) rukopisu motiv o glistama i, evo, već skoro deceniju skeptičan sam – da li da to izbacim, da neko, ako pročita ne pomisli da sam, neumnožen u fotošopu, pošao stopama Siniše Malog,

Kad li, ovih godina, pa i ovog makondovskog maja, zapažam kako i puževi beže od ovakve vode i ovih kiša. Penju se na suva stabla i zidove da uginu ulepljeni sasušenom sopstvenom sluzi. Verujem, a jednom ću to i dokazati – kad dam na ispitivanje kišnicu i vode kojima sam okružen – da je to njihovo samoubistvo, „autoeutanazija“. Bekstvo od otrova, kakvo sam gledao pre 42 godine i nikad neću zaboraviti u kovitlacu ogromnog jata riba koje beže od otrovanog Timoka do ušća još otrovnije Borske reke. I pokušavaju da se vrate u jedan otrov, sprečene drugim da pobegnu prvom.

Upravo ovih dana čitam na internetu kako je neki čovek uzimao uzorke sa pločnika i krovova automobila u centru Zagreba, poslao ih u neki švajcarski institut čija je analiza pokazala neverovatan sadržaj otrovnih čestica u njima. I motiv tog čoveka i komentari uz njegov post aludirali su na (možda i namerno!) zaprašivanje iz vazduha. Međutim, sva je prilika da je nad ovom planetom, i bez spornog namernog trovanja, vazduh zagađen upravo delovanjem civilizacije koje se smatra – normalnim i poželjnim. Sve zbog razvoja privrede, industrije, saobraćaja…

Na ovom mestu sam napravio pauzu u pisanju, taman da bih čuo vest – da se ne iznenadimo kad se ova kiša osuši ako na krovovima i pločnicima vidimo slojeve žute prašine. Ovde gde sam žuta prašina je češća, dolazi i suva, bez kiše, kad je vetar uzdigne, punu otrova sa pustinje pored one reke gde sam video onaj pomor riba.

Svašta se može cinculirati za kraj, ali, evo sledeće: kiše su ovde otrovne, a organska poljoprivreda, zasad i zadugo – puka fantazija. Nastavlja se…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.