Ranac kao kupus

Nimalo ne potcenjujući sve rizike te velike političke krize, priča jednog prijatelja o iskustvu njegovog kuma iz Aleksinca urezuje se u sećanje ne samo po „duhovitosti“. Već i po tome što dosta toga objašnjava o odgovornosti vlasti za „podeljenu Srbiju“, pa i za rizik da  zarati „Beograd“ protiv „unutrašnjosti“.

A ima i drugih pouka, otud ranac u naslovu!

Elem, ko ne zna ili se ne seća – i tada su, kao nažalost i sada, od istog semena nam je vlast – na kontramiting protiv opozicije Miloševićeve pristalice u Beograd dovožene po zadatku, autobusima. Sendviča je i tada bilo, ali se pristalice nisu zvale – botovi. Mnogo ih je bilo parkirano duž Bulevara, da l’ se tad još zvaše Revolucije… I odatle se disciplinovane kolone slivahu u centar gde beše gužve, onaj nesrećnik ranjen je još pre podne, ali gužva pred binom sa pucanjem u vazduh beše „začinjena“ i motkama od transparenata po glavama… A mnogi Beograđani podržavali su koaliciju Zajedno, iako nisu bili u njenoj šetnji – dovikivanjem, psovanjem, gađanjem „kontramitingaša“ sa terasa. Dugačak je Bulevar!

I sad, nazove naveče i pita moj drug kuma koji je morao da dođe (recimo da ne izgubi posao) kako je bilo, je l’ „sačuvao živu glavu“. Ma, kaže, onaj „dok nas udaraše s one motke, i branismo se nekako, al’ ti, kume, ne znaš kako je kad, te tam u Bulevar, po glavu udari glavica kupus vrljena od peti sprat. Jeba’ ti miting, dobi’ potres mozga!“

Setim se ovog, taman onoliko često koliko me gotovo svakodnevno u gradskom prevozu, pa i kad nije prevelika gužva, zvekne po glavi poneki ranac na „neopreznim“, bolje reći bahatim i bezobzirnim leđima. Malo-malo pa prođem gotovo kao onaj kontramitingaš. Današnji „nosači“ ranaca nikad ne misle koliki su im gabariti kad se obrću po vozilima.

Mogao bih da nastavim esejizaciju o modi, ili eri rančeva, upoređujući je sa dobom akten-tašni, ili „komesarskim torbicama“ (ne samo on, ali sećam se, Boris Tadić je svojevremeno kad i ja nosio jednu takvu). „Pederuša“ još ima, pa i onih oko pojasa koje su se u vreme Karađorđa zvale čekmečad…

I nošenje ranaca nije neka novina, samo je, čini se, sad masovnije, a nekada su se nosili samo u specijalnim prilikama, ili su to činile tačno određene grupe građanstva. (Kako sam bio tužan kad mi nije priušten jedan, tada smo ga zvali „sak“, plav, od kepera, valjkast nalik tobolcu, a za ekskurziju u šestom razredu.)

Međutim, onaj kupus iz devedesetih i „ranac za po glavi“ putnika imaju, po meni, još jednu specijalnu vezu. Naime, njihovo bezobzirno i bahato nošenje, dakle, era „nasilnog“ nošenja ranaca, podudara se sa erom osionosti i bahatosti na svim frontovima koja počinje baš tih devedesetih. Kao i gužve u busu!

A to je rodilo i „dijalog“ sa neistomišljenicima – kupusom sa petog sprata.