Rasklaćeni plotuni

Iz sasvim drugog razloga. Kaže, potresen sam jednom sahranom. Pokojnik mi nije blizak, bio sam „službeno“. Ali, reč je o oficiru kome pripada počasni plotun prilikom spuštanja u majčicu zemlju. I, gledam počasni vod, a oni svi u različitim čizmama i po vrsti i po starosti.

Eto to je potreslo mog poznanika. Nije morao duže da objašnjava, shvatio sam sve: raspar-čizme u svečanom, tužnom, počasnom vodu govore sve suprotno od onog kako bi trebalo da bude. Uzorna jednoobraznost, red, uparađenost, doteranost „da se cakli“ – simboli su i signali „organizovanog organizma“ kakav (treba da) je vojska. I koja u našem „rado Srbin…“ društvu još u istraživanjima uživa ugled, verovatno, zbog podrazumevanja da se te, a i druge, važnije vrednosti nisu izgubile. Nisu rasklimatale. Nisu od organizacije evoluirale u – zbirutak. U „s koca i konopca“ i u opremi i u kadru.

Slika „Čelika“ iz Nikinaca svakako služi da učvrsti ono „podrazumevajuće uverenje“. A (o)srednjaci bi rekli da je možda i „izuzetak koji potvrđuje pravilo“. Zapravo služi da se izoštrene dobre stvari bolje vide, ali ne zaboravimo, i da pojačaju kontrast u odnosu na – loše. Prevedeno na čizme – možda su u međuvremenu (ah, ta komplikovanost tendera) svuda zamenjene, obnovljene pa ne bi trebalo da nam padaju ni na pamet one policijske čizme koje propuštaju vodu i onaj tender koji se osporava jer je bilo mućki (s kvalitetom) na njemu.

Kako god bilo, nećemo pogrešiti: taj stroj sa raspa(d)r čizmama mnogo liči na našu zemlju. I državu.

I, kad mi tamo, a ono – međutim! Dugo sam odlagao ovu temu i ove subote bih je kao „sistemska ličnost“ preskočio, da nisam podstaknut i sam jednom skorašnjom sahranom (kremacijom). A na njoj sam se suočio sa jednom drugom još bolnijom vrstom rasparivanja/raspirivanja. I zašto ne – rasklimatanosti u vezi s plotunima.

Pokojnik je bio prvoborac, ali ne član SUBNOR-a, već je pripadao onim organizacijama antifašista doslednim izvornim idealima koji su ih još devedesetih usmerili ka kritici „događanja naroda“ i potom Miloševićeve vladavine. Kao „antimiloševićevci“, a ne „državni“ borci lišeni su te počasti. Ili su je se sami odrekli. Ali taj „adet“ važi i sada. Eto još jednog tužnog kontinuiteta.

Pa valjda je počast zaslužena „onim“ borbama, a ne potonjim. Sve nešto mislim da i one raspar-čizme proističu iz ovog kriterijuma o podobnosti. Uz vlast. Ili čak: kad sam čuo ko je predsednik SUBNOR-a, „umal se nisam šljagira“, što reko jednom Tito.