Ratni rečnik (onzanju)

Naravno – rtanjski. I naravno – nema. I sad, kako da ovu klasičnu priču o „turizmu kao našoj šansi“ uklopim u glavnu temu? Evo ovako: Balašević (ne Đorđe, što reko Bas) tj. njegovi komercijalisti treba da povedu BITKU za nabavku rtanjskog čaja.

Mada, možda to zavisi od ishoda BORBE protiv nesavesnih „kradljivaca rtanjskog čaja“ što ga sve više „beru“ bezobzirnim čupanjem sa sve korenom. Pa je siroti, inače endemski, čaj postao ugrožena boljna vrsta. Kao i druga lekovita bilja koja se beru zločinački – do istrebljenja. Zato, i to smo čuli nedavno u nekoj emisiji, ekološke i lokalne vlasti, bar verbalno, najavljuju OBRAČUN sa „čajokradicama“.

Eto, i ovaj problem može da se osvetli borbenim terminima i ratnim rečnikom. To je to: primetili ste, ili ste se i navikli – kao što se lagano navikavamo na svaku pošast koja nas korak po korak ili iznebuha snađe – da je naš svakodnevni govor „zasut“ ratni(čk)om pojedinačnom paljbom, rafalima i kanonadama.

Osvrtao sam se na to – i jedna plemenita akcija počivšeg B92 zvala se Bitka za bebe. Da li je to zbog slavljenja borbenih tradicija i „neprežaljenog i nepreležanog“ nacionalnog svojstva da onog što je „njima odsecao glave, Srbi rado slave“ ili u svemu ima i štošta, pa i jezičke i kreativne lenjosti… ne znam. Tek, borbene pokliče sretaćemo sve češće i na mestima i u pričama u kojima im svakako nije mesto – od udvarača koji se „bori za njenu naklonost“ do sportskih „obračuna“. One se mahom odvijaju u arenama koje postaju „grotla“ u kojima jedni, najčešće „naši“, smlavljuju, detroniziraju, urnišu itd… one druge.

Naravno, ne mislim da ove pojmove treba, i da ih je lako prognati iz javnog opštenja, ali čini se da se malo razmišlja o (ne)umesnosti njihovog stavljanja u pojedine kontekste. Kao što, uostalom, svi zajedno gubimo osetljivost i oguglavamo na sveopštu kulturu i politiku nasilja koja se oličava u javnom govoru. Ali, s druge strane, i ponavlja se kao posledica prakse, te daje šire osnove za nove i sve razuđenije prakse.

Sve rečeno „vratilo“ mi se ovih dana oko dekonstruisanog ženskog praznika, 8. marta, kad je u medijima bilo i malo više mesta za pokret koji su inicirale Ujedinjene nacije i koji se („slepljeno“!?) zove „HeForShe“, pa ga u zahebanciji krstih „onzanju“(on za nju). Poenta čitave akcije gde i muško treba da se više posveti razumevanju ženskog, bar za mene, jeste ukazivanje (i) na potrebu da se do tzv. rodne ravnopravnosti ne mora dolaziti tako što se oni koji treba da se oravnoprave – „gledaju kroz nišan“, pa se one BORE protiv njih, a za sebe i obrnuto.

Ako zaista na početku beše reč, onda se za početak zalažimo (borimo) za prave, mekše, druge reči. Bez drskosti, prekosti i naglosti. A ne valja ni npr. „borbu za Gašića“ i „protiv deficita“ pretvoriti u – ne dam Gašića, ne dam pare!